Anestezija kod popravke mlečnih zuba

Bezbolan rad je osnova savremene stomatologije, i zvaničan stav je da je za svaku intervenciju stomatologa anestezija obavezna. Nekada je postojala, posebno u državnoj službi, praksa da se anestezija primenjuje samo za vađenje zuba ili lečenje (u narodu poznato kako „vađenje živca”), dok se kod „običnih popravki” uvek radilo na živo. Privatna praksa je sve to u potpunosti izmenila, i pacijenat je taj koji određuje da li će da je primi ili ne, čak ponekada i za bezazlene intervencije poput čišćenja kamenca.

Najčešće kontrola bola u stomatologiji se vrši takozvanom lokalnom anestezijom, koja predstavlja ubrizgavanje različitih anestetičkih rastvora putem različitih vrsta injekcija. Druge metode, bez injekcije uglavnom nisu zaživele u praksi (npr. akupunktura, električna struja). Sama po sebi ubod i ubrizgavanje rastvora, nanosi određenu vrstu bola koja je neprijatna, ali kratkotrajna i podnošljiva.

Ipak u zapadnom, razmaženom svetu, u težnji za potpunim odsustvom bilo kakve neprijatnosti, pribegava se i drastičnim metodama pa se neprijatnost od prijema lokalne anestezije neutrališu opštom sedacijom pomoću npr. gasa azot oksidula ili lekovima(sedativima). Ta praksa se uveliko primenjuje kod dece u USA. U Zapadnoj Evropi zvanični protokoli preporučuj(pa čak i nalažu) obaveznu lokalnu anesteziju(injekciju) praktično kod kod svake intervencije. I to se slepo poštuje, i zbog mogućih tužbi pacijenata se ne odustaje od njih, čak i kada na primer roditelji to izričito zahtevaju.

Lično se ne slažem sa slepim pridržavanjem ovakvog protokola, bez osvrta na realnu situaciju, jer je svaki pacijent ipak priča za sebe.

Savremena dečija stomatologija, zahvaljujućim novim materijalima, je danas minimalno invazivna, ne zahteva veće obrade (uklanjanje) tkiva zuba što se često može uraditi i samo sa ručnim instrumentima

Pričali smo isto tako da su kod sasvim male dece (do 3. godine) predeo usne duplje veoma osetljiva zona. Svaki prilaz ustima, običan pregled ili pranje zuba deluje veom traumatično. Dete će reagovati izraženim otporom (koji roditelji često tumače kao veliki boli) bez obzira da li se vrši običan pregled, pranje zuba ili jednostavna „popravka”.

Isto tako najveći broj zahvata na mlečnim zubima, čak i kada se obrada vrši sa stomatološkom „bušilicom” je veoma kratak i praktično bezbolan. Sa druge strane, injekcija sama po sebi izaziva veliki strah i mnogo je bolnija od npr. obične „popravke”.

U takvim uslovima postavlja se veliko pitanje da li lokalna anestezija (injekcija) predstavlja veću štetu nego korist, što može u potpunosti da oteža dalju saradnju? Pitanje je kakva će biti reakcija deteta po prijemu injekcije?

Iskustvo iz lične prakse je da se mnogo bolje „plombiranje” mlečnih zubima (savremenim materijalima) može uraditi bez injekcije. I mnogo je dece, od koje su pojedini „savremeni stomatolozi” digli ruke i čak preporučivali opštu anesteziju, a koja su postali odlčni pacijenti, samo tako što je dalje rađeno bez „obavezne anestezije”. Uvek je neophodna dobra procena.

Zbog toga je preporuka, dok nadobudni zaljubljenici u zapadne protokole ne uvedu obaveznost anestezije (a postoje težnja) pre svake intervencije, da se napravi dobra procena šta bi bila veća šteta po dalju saradnju, davanje injekcije ili rad bez nje.

Svakako, zaista bolne intervencije, poput vađenja zuba i lečenja obolele pulpe (vađenje živca) moraju da se urade sa anestezijom.

Ovde nećemo ulaziti u postojanje određenih nalaza da sami lokalni anestetici kod male dece mogu češće da imaju i određene komplikacije. To sigurno ne će da se dogodi sa jednom anestezijom, ali ako je potreban veliki broj intervencija, zašto izazivati, ako ne mora.

Drugi način bezbolnog rada je uvođenje plašljive dece i sasvim male dece u sedaciju ili opštu anesteziju. Protokoli sa zapada, praktično nalažu da se do treće godine sve stomatološke intervencije „moraju raditi” u opštoj anesteziji.