Svaki dan pohvalite svoje dete za ono što je dobro uradilo, budite realni u proceni posledica i primeni mera oko njegovog ponašanja, pitajte ga što češće kako se oseća, nađite način da ostanete mirni i u ljutnji i apsolutno izbegavajte da dete ponižavate ili ismevate – samo je nekoliko od predloga za uspešno roditeljstvo iz vodiča “šta je danas bilo u školi”, koji su u okviru akcije “škola bez nasilja”, štampali Ministarstvo prosvete i UNICEF.
Nažalost, za roditeljstvo ne postoji škola, pa se ovim važnim poslom svako se bavi kako zna i ume, s više ili manje uspeha. Na uspeh su svi ponosni, dok se s onima gde je izostala svi bore. A često je to baš vršnjačko nasilje, koje je i podstaklo nadležne da preventivno objave priručnik.
Ova pregledna i primereno ilustrovanve brošure definiše nasilno ponašanje savetuje da roditelj, ako ga primeti kod svog deteta, mora odmah da reaguje mirno i staloženo. Ukoliko kod kuće dete nije nasilno, roditelj se podseća da ono može biti izvor nasilja u školi ili na ulici.
Uz znakove koji ukazuju da je dete izloženo nasilju ili ga čini, data su i uputstva roditeljima. Najbolje će pomoći detetu koje trpi nasilje u školi ako ga sasluša, ozbiljno shvati i poveruje mu. Ne sme ga kriviti što trpi nasilje, savetuje da ga ignoriše ili obećava da će sve odmah biti u redu.
Umesto toga, treba da saoseća s njim, pita ga šta ono misli i dogovori o mogućim akcijama, koje ne smeju biti nasilne, već dogovorene sa školom.
Po priručniku četiri su tipa roditelja:
-Autoritarni sve rešavaju nagradama i kaznama, bez obrazlaganja, prisnosti, nežnosti i razgovora, smatrajući da “tupi oštricu” vaspitanja. Njihova deca kad odrastu, teško preuzimaju odgovornost, kriju svoje greške, nemaju dovoljno samopouzdanja, ne oslanjaju se na sebe, nego druge.
– Popustljivi i brižni daju deci previše slobode, a time i previše odgovornosti za koju ona još nisu spremna, pa deca nemaju okvir gde bi se osećali zaštićeno i sigurno. Ona često imaju nezasluženo visoko mišljenje o sebi, neodgovorna su i ne znaju da upravljaju svojim obavezama, ali od drugih očekuju da ih prihvataju.
– Popustljivi i nezainteresovani od svoje dece ništa ne traže i zapravo ih zapostavljaju, ostavljaju da rastu prepušteni sami sebi, mada često imaju i više nego što im je potrebno materijalnom pogledu. Od dece ovakvih roditelja manje samopouzdanja, kad odrastu, imaju samo zlostavljana deca. Prema drugima se ponašaju hladno, skloni su kontroli i manipulaciji.
– Brižni i zahtevni podržavaju dete, jasno mu pokazuju šta od njega očekuju. Deci objašnjavaju neka važna pravila i cene samokontrolu. Saosećajni su, ali traže da dete ostvari svoje potencijale. Veruju da deca imaju prava, ali da ih imaju i roditelji, koji su ključni u donošenju važnih odluka. Deca odrasla uz ovakav model imaju najviše šanse da postanu zrele osobe.
Nije lakše ni roditeljima čija deca čine nasilje. I tu okolnost roditelj mora da shvati krajnje ozbiljno i razgovara s detetom, koje ne treba fizički kažnjavati dete, posramljivati ili uskraćivati mu emocije.
Mnogo će delotvornije biti ako mu omogući da čini dobro, naučiti ga da veruje u sebe, pomoći da shvati kako njegovi postupci utiču na druge i uspostavi prijateljstva, pohvaliti svaki učinjen napor. Važno je i da roditelj stalno prati šta mu dete radi. Mada se čini da nisu značajno ugrožena dece koja niti trpe, niti čine nasilje, već spadaju u ćutljivu većinu, to nije tačno.
Ona su često ljuta ili osećaju krivicu, jer ništa ne preduzimaju, boje se, osećaju zbunjeno ili nesigurno.
Zato je posao roditelja da ih ohrabre da umesto uloge posmatrača pomognu deci koja trpe nasilje, jer će i tako doprineti da ga bude manje. Priručnik će, nažalost, za sad dobiti tek 10.000 roditelja, čija su deca u školama obuhvaćenim programom “škola bez nasilja”.
Među predočenim savetima su razgovor o svemu, posebno vremenu provedenom u školi, iznošenje mišljenja o tome, ali bez kritike i davanje pozitivnog primera uvek i u svim situacijama.
Roditelj treba i da se zapita šta može uraditi drugačije u svom odnosu prema detetu, da li mu otvoreno pokazuje ljubav, toplinu i pažnju, koliko je s njim blizak, da li mu se ono poverava…
A ako dete disciplinuje vikanjem ili udaranjem, istovremeno ga uči takvom reagovanju prema drugima, a to će, kad tad, izazvati probleme.
Komentari (0)