Ona je sa čitaocima roditeljskog portal Bebac podelila svoja sećanja i strepnje koje je imala pre osam godina kada je proživljavala neke od najtežih momenata u životu.
” Prošlo je osam godina od kako se rodila moja devojčica, moje prvo sunce. Pamtim svaki detalj. Bila sam u osmom mesecu kada mi je pukao vodenjak. Nisam odmah shvatila šta mi se dešava, po glavi sam panično prebirala moguća objašnjenja dok sam zvala doktorku koja mi je vodila trudnoću. Izgovorila je Pa vi se porađate, morate hitno u bolnicu! ” priseća se Ana reči koje su joj odzvanjale u ušima dok ju je obuzimao strah.
.jpg)
” Verovala sam da do tog velikog događaja ima još mesec i po dana. Iz stanja mira u sekundi sam se našla u panici ” opisala je ona te veoma stresne momente.
Porođaj kao ružan san
” Sledeća 24 sata bila su mi kao ružan san. Smenjivale su se slike pred očima – prijemno odeljenje, jedna ordinacija, druga, treća, razna meni nepoznata lica koja dolaze, postavljaju pitanja i odlaze, terapija za odlaganje kontrakcija, lupanje srca, neizvesnost… A onda duga noć na stolu. Samoća i strah. Uzasna zeđ… Zvuci sa hodnika, jauci iz daljine, povremeni koraci i zvuk njenog srca. Čekanje, usamljenost i strah ” prisećala se Ana te stresne večeri.
Pored velike brige koju je imala, Ana se prisetila i da je bila onemogućena da se javi bližnjima, a pogotovo joj je teško palo što nije mogla da stupi u kontakt sa suprugom Nikolom Demonjom. Kako je navela telefon joj je bio, po proceduri, oduzet kao nepotreban predmet.
” Pokušaji da zaspim bili su uzaludni, gledala sam polumrak, čekala i razmišljala. Osećala sam krivicu. Trudila sam se da ne mrdnem, jer sam sa svakim mojim pomeranjem gubila plodovu vodu. Dočekala sam budna jutro kada sam prebačena u jednu od soba. Terapija za ublazavanje kontrakcija izazivala mi je užasno lupanje srca, pa je prekinuta, tada ponovo počinje bol. Sati i sati bola, umor koji je sve veći i onda ponovni odlazak u salu.
.jpg)
Foto: Privatna arhiva
Kada sam već mislila da u meni nije ostala ni najmanja trunka snage, stigla je ona, moje maleno Sunce. Bila je kod mene tek nekoliko momenata, tek toliko da me ugreje, da se smirim i da mi da neopisivu dozu ljubavi i sreće, a onda su je odneli ” podelila je Ana sećanja na prve momente sa ćerkicom.
” Moj razum sve razume. Znam da je premala, znam da se rodila mesec i po dana ranije, da se namučila kao i ja, da je rođena karlično, da joj je potreban inkubator, ali ja silno želim da je sa mnom, da je držim u naručju ” sećala se Ana najosetljivijih trenutaka i navela kako je Niu u prvo vreme posmatrala kroz providne zidove kutije koja je čuvala njen maleni život.
Vreme na neonatologiji bilo je teško
” Teško sam podnosila taj prizor. Njeno minijaturno telo iz kog su se nastavljale cevčice i igle. U najmanjim pelenama koje su na njoj delovale preveliko, kao tuđe. Život u jedva dva kilograma. Bože, koliko mi se plakalo tih dana. Nisam umela da zaustavim suze kada dođem da je posetim. Želela sam silno da joj pomognem, da je uzmem u ruke, iako sam znala da je to nemoguće ” opisivala je Ana kako se osećala pre osam godina kada se prevremeno u osmom mesecu trudnoće rodila njena ćerka Nia.
Dojenje prevremeno rođenih beba predstavlja poseban izazov jer je održavanje laktacije dosta teže zbog razdvojenosti mame i bebe. Ana je potvrdila da je laktaciju bilo teško održati, ali da je radila sve što su joj savetovali.
” Želela sam da uradim sve što mogu za nju. Budila sam se na svaka tri sata i podsticala svoje telo da se ponaša kao da je ona tu. Ignorisala sam bol. Noću sam odlazila kod nje i posmatrala je. U to prvo vreme, velika radost je bila i samo uvući na tren ruku u inkubator i dodirnuti je. Toliko sam mogla da dođem sa njom u kontakt. I to malo, značilo mi je mnogo ” opisala je tadašnju situaciju i navela da isprva uopšte nije brinula o sebi jer joj je Nia bila najvažnija.
Podrška od žene anđela trgla me je i vratila u život
” Čini mi se da je od tog momenta sve krenulo na bolje. Nia je ubrzo izašla iz inkubatora, a ja sam je posećivala svakog dana, uvek bih je dočekala sa osmehom iako je uvek spavala. Verovala sam da je moj osmeh štiti i da će sigurno sve biti kako treba.
Uslovi za dojenje bili su nedostojanstveni
Ne mogu, a da se ne zapitam zašto su uslovi u bilo kom tržnom centru daleko bolji od uslova u kojima se rađaju novi životi ” istakla je Ana važnost ulaganja društva i sistema u porodilišta koja su godinama unazad sistematski zapostavljena.
Najveća podrška od porodice i medicinskog osoblja
” Sestra Tanja mi je dala nekoliko njenih saveta, ali i njena energija mnogo mi je značila. Naravno, tu je bila i bezgranična podrška i pomoć mog Nikole i moje mame. Ne znam kako bih bez njih pregrmela početni period koji nije bio nimalo lak. To znaju sve mame malih divova. Imala sam i dve divne babice koje su mi dale toliko korisnih saveta za bebu, ali su me i podsećale koliko je važno da sam ja dobro i da to nije stvar sebičnosti. Kako je mama, tako je i beba ” zaključila je Ana govoreći za roditeljski portal Bebac.
Foto: Privatna arhiva
Ana je ovu priču srećno završila i pregrmela pre osam godina ipak, znajući da upravo danas neka mama prolazi kroz iste strahove i brige, želela je da im pošalje poruku pordške i savet sa željom da što pre sa svojim divovima odu kući.
I vama i vašem malom heroju â¤ï¸ ”
Komentari (0)