Banka reproduktivnih ćelija u Srbiji je otvorena pre više od mesec dana, ali donora zasada – nema. U Republičkoj stručnoj komisiji kažu da, ukoliko se ovakva situacija nastavi, postoji mogućnost da ćemo muške i ženske reproduktivne ćelije uvoziti iz inostranstva. U udruženju “Šansa za roditeljstvo” tvrde da se 50 potencijalnih donora već javilo i raspitivalo, ali je problem nejasna procedura, koja koči ovaj postupak.
Na zvaničnom internet-sajtu nalaze se potrebne informacije, ali radiće se na tome da se građani više informišu o važnosti doniranja reproduktivnih ćelija i o tome kako mogu da pomognu drugim ljudima da se ostvare u ulozi roditelja, rečeno je nedavno u Ministarstvu zdravlja.
Prema pravilniku, potencijalni donori jajnih ćelija i spermatozoida mogu da se obrate svim ustanovama u kojima se obavlja postupak vantelesne oplodnje, gde će biti podvrgnuti nizu zdravstvenih i psiholoških analiza, koje traju nekoliko meseci. Ukoliko ispune uslove, mogu svoje ćelije da daruju osobama koji se bore sa neplodnošću. U praksi, međutim, postoje dileme koje je potrebno razrešiti.
– Potrebno je napraviti registar u kojem će se nalaziti svi podaci o obavljenoj proceduri. To nisu stvari koje se mogu beležiti na ceduljicama, već je potrebno napraviti visokopoverljivu arhivu, kakva zasada ne postoji – kaže, za “Novosti”, Sandra Jovanović iz udruženja “Šansa za roditeljstvo”. – Treba razrešiti dilemu hoće li se uputi za analize čekati redovno, na šalteru, ili će za potencijalne donore biti obezbeđena ubrzana procedura. Osim toga, donorstvo je anonimno, zbog čega je potrebno u klinikama obezbediti posebne prostorije za osobe koje ostavljaju svoje polne ćelije.
Foto: Fotolia
Prof. dr Aleksandra Trninić Pjević, specijalista za fertilitet i sterilitet i član Republičke stručne komisije za vantelesnu oplodnju, kaže, za “Novosti”, da je najbolje kada je genetski materijal dobijen s našeg podneblja. Ipak, zakon predviđa mogućnost uvoza reproduktivnih ćelija iz drugih zemalja ukoliko postoji manjak donora.
– Postoji mogućnost sklapanja ugovora sa nekom od inostranih banaka – kaže prof. dr Tirnanić Pjević. – U tom slučaju neće se plaćati procedura i analize, ali će parovi morati da finansiraju nabavku reproduktivnog materijala.
U Srbiji postoje dileme da li bi broj donora bio veći ako bi se za donoranje spermatozorida i jajnih ćelija davala novčana naknada, kao što je slučaj u velikom broju država.
– Kod nas je davanje reproduktivnih ćelija dobrovoljno i smatra se humanim činom, kojim se pomaže osobama sa problemom – kaže prof. dr Trninić Pjević. – Nije dozvoljeno nuđenje i davanje reproduktivnih ćelija i embriona radi sticanje materijalne koristi. To može da se promeni jedino kroz redovnu skupštinsku proceduru i promenu zakona, što je dugotrajan i neizvestan proces.
Ipak, naglašava da ovakva procedura, naročito kada se radi o ženskim polnim ćelijama, za donore nije brza niti jednostavna. Njena uspešnost je od 60 do 70 odsto.
– Potrebno je da donorka obavi sve analize i ponovo se testira nakon šest meseci. Ona prima terapiju 10 dana pre nego što će se podvrgnuti intervenciji, koja se radi u opštoj anesteziji. Na taj način, uzimaju se njene jajne ćelije. Kod muškaraca, proces pri kojem se dolazi do spermatozoida je mnogo jednostavniji – kaže prof. Trninić Pjević.
.jpg)
Foto: Fotolia
Ova procedura najmanje je zahtevna za parove koji su sami prošli kroz postupak vantelesne oplodnje, jer je većina potrebnih analiza identična. Na ovaj način donori bi pomogli parovima koji iz zdravstvenih razloga ne mogu da ostvare trudnoću, koji su u poodmaklim godinama, ili ženama koje nemaju partnera.
– Neophodno je napraviti kampanju u koju bi bili uključeni lekari. Potrebno je vreme da se ljudima objasni da je to jedan humani čin, kojim se pomaže ljudima da se izbore sa problemom – kaže prof. dr Trninić Pjević.
NIZ USLOVA I TESTOVA
Da bi bio donor, muškarac mora da ima do 40 godina, a žena do 34 godine. Važno je i da ne boluju od hroničnih bolesti, da nemaju dijagnozu demencije, da nisu stupali u homoseksualne odnose u poslednjih pet godina i da poseduju optimalnu telesnu težinu. Moraju da se testiraju na virusne i bakterijske infekcije i bolesti, hemofiliju i druge poremećaje koagulacije, cističnu fibrozu, HIV infekciju, hepatitis B i C, sifilis, gonoreju, hlamidiju… Podaci o donorima se čuvaju u tajnosti.
REŠENjE ZA 1500 PAROVA
Zbog nedostatka registra, ne postoji tačan podatak o tome za koliko parova u Srbiji bi doniranje reproduktivnih ćelija bilo rešenje.
– Pretpostavlja se da oko 30 odsto parova koji imaju problem sa sterilitetom, dobijanjem doniranih ćelija može da ostvari trudnoću. To je oko 1.500 parova u Srbiji – kaže prof. dr Trninić Pjević.
Izvor: Novosti.rs
Komentari (0)