ADHD: Da li je vaše dete (samo) hiperaktivno

U zapadnom svetu, kad god ne znaju šta će s vašim detetom, napišu ADHD. Obrnuto, u nekim drugim zemljama u koje poprilično spada i Srbija, vaše dete skoro nikad nema poremećaj pažnje, već je bezobrazno razmaženo

Mama Ana, koja živi u Parizu, jedna je od onih koje su godinama obijale pragove lekarskih ordinacija. Dok nije stigla do specijaliste koji je njenom 14-godišnjem sinu prepisao “ritalin”. Bio je to njihov prvi odlazak kod lekara zbog ADHD, hiperaktivnog, odnosno hiperkinetičkog poremećaja. Najranije detinjstvo bilo je “kako treba”, a onda su počeli problemi. Nemir, nedostatak koncentracije.

“Igrao se s kockama, a onda bi posle dva minuta zgrabio knjigu, a onda ubrzo pazl, a onda nešto deseto. Pipao bi sve, ustajao, trčao, vrteo se, išao, vraćao se… beng, beng, beng… pucao na imaginarne neprijatelje”, kaže njegova majka. Deluje kao dete koje može sve u isto vreme, ali ADHD baš i nije roditeljski san. Ono podrazumeva i nedostatak pažnje na časovima, pevanje i pričanje kad ne treba, šetanje…

Čini se kao loše vaspitan mališan sa slabim ocenama i nezainteresovanošću za školu. A zapravo je dete sa problemom koji ga muči, a koji može da se reši lekovima.”Promenili smo nekoliko škola, onda smo mesecima radili s njim kod kuće, a onda je usledila i privatna škola. Tamo se dogodila katastrofa, i evo nas ovde, u ordinaciji s receptom u rukama”, kaže majka ovog 14-godišnjaka.

Dečji psihijatar postavio je devet pitanja dečaku da bi proverio njegovu pažnju. Odgovori su “da” ili “ne”. Sve se brzo odigralo. Takva deca slabo obraćaju pažnju na detalje ili prave nemarne greške u domaćima ili drugim aktivnostima, kažu stručnjaci.

Često je problem i sa održanjem pažnje na samo jednu aktivnost, čak i ako je u pitanju igra. Vrpolji se, nema mira u rukama i nogama, meškolji se u stolici, ustaje sa mesta i šeta se, nefokusiran je. Mogu i da mu izlete odgovori na pitanje pre nego što razmisli, i zaista, ama baš zaista, nikad mirno ne sedi. Dijagnoza je neupitna: hiperaktivnost ili ADHD (poremećaj aktivnosti ili deficita pažnje). Problem sa dijagnostikovanjem ovog poremećaja otežava život celoj porodici. Prosečan broj godina do prve dijagnoze jako je dug, doseže čak i do desetak godina.

Hiperaktivnost ima dve strane. Prva je kao dečak iz knjige “Land of Black Gold”, gde kidnaperi žele da vrate dete njegovom ocu i pre nego što stigne otkup, jer ne mogu da ga kontrolišu. S druge strane, ima i onih koji su u oblacima, sanjare i ne deluju kao da su hiperaktivni. Zato se govori o deficitu pažnje sa ili bez hiperaktivnosti (ADD/H). Naš dečak iz teksta zadržao se samo na “ritalinu”, koji kao i poremećaj koji tretira, spada u kontroverzne zbog sporednih efekata, koji idu od glavobolje i lupanja srca do zavisnosti i suicidalnih misli.

Mnogi roditelji se zaklinju u ovaj lek, a opet, svesni nus-efekata, neki od njih odluče da prestaju s davanjem deci tokom praznika ili odmora. Prodaja “ritalina” opada početkom leta.

Zbog problema sa dijagnostikovanjem, ova deca često bivaju označena kao ona sa specijalnim potrebama pri učenju. Problemi u učionici nisu jedini, ali su najteži zbog zastrašujućeg straha od neuspeha. “Bila sam pozivana u školu najmanje petnaest puta godišnje”, kaže majka jedne Antonije.

Mnogi roditelji pokušavaju prvo molbama, pa batinama, pa očajem. “Sumnjala sam na autizam, Daunov sindrom, na svašta. Plakala sam sve vreme”, kaže jedna majka koja je krivila sebe što je uopšte rađala u kasnim godinama. Lek je često i uglavnom poslednja ili jedina šansa ovakvoj deci, kaže dečji psihijatar Gabrijel Val za poslednji broj časopisa Le Nouvel Observateur.

Za neke stručnjake, ovaj poremećaj jeste simptom nečeg dubljeg i pristupaju mu medikamentima, ali i kroz psiho-edukativne centre. Psihoterapija za njih je neodvojivi deo popravljanja stanja. S druge strane, manji broj psihijatara i neurologa smatra da je u pitanju specifičan, neurološki poremećaj, čiji uzrok još precizno ne znamo. Lekovi se prepisuju kad je detetov život izuzetno otežan, skoro pa nemoguć. “S jedne strane su oni koji bi da leče mozak, a s druge oni koji bi da leče um”, kaže jedan psihijatar.

Stefani je psihijatar i ipak je imala problem da shvati šta je problem s njenim sinom, Hektorom. On je od malena bio previše živahan, pomalo besan i razdražljiv dečak.

“Mislila sam, okej, to je normalno za dečake”. Prave brige su krenule kad je pošao u školu. Imao je dobre ocene, ali se stalo prepirao sa nastavnicima, i majka je morala na česte razgovore. “Rekli su mi da će on postati delinkvent”.

Stefani je mislila da razvod, koji je bio u toku, negativno utiče na njenog sina. Odvela ga je kod psihologa. Promenili su školu, sve je bilo u redu, osim starog problema. Tek kada je specijalista potvrdio ono što se pojavilo kao sumnja i prepisao mu lek zbog teškog oblika poremećaja pažnje, stvari su se popravile. “Nije bilo lako odlučiti, ali kako smo njegov otac i ja doktori, verovatno smo se manje uplašili nego ostali roditelji. Boli vas kad vidite da dete pati. Njemu je uskoro bilo bolje i počeo je da stiče prijatelje”. Tretman je trajao dve godine, i sada, sa 11 godina, on je potpuno bez lekova.

Autor knjige “Šta ja znam” dr Val gledao je kako se deca s istim poremećajem seljakaju od psihijatra do psihijatra. Bez prave dijagnoze. Zato, kad naiđete na dobrog dijagnostičara, čvrsto se držite za njega. Dr Val zna da samo nedelju dana pod lekovima dramatično menja život. Iako tablete ne leče, već “suspenduju”, život postaje normalan. Dr Val kaže da decu ne treba kriviti, niti roditelje, i da je to prva stvar koju lekar mora da uradi pri susretu, da im objasni da nisu oni problem. To nisu lekovi poslušnosti. Čak je, smatraju neki neurolozi, pogrešno govoriti da je nešto s detetovim mozgom loše. “ADD/ADHD je poremećaj, sindrom, a ne bolest”, navodi se u dokumentima američkih specijalista.

Isti lekovi davani su vojnicima za radarom kako bi ostali fokusirani na važne repetitivne misije. Mnogi američki studenti ih uzimaju tokom ispita. Sintetizovan 1944. od Leandra Panicona, italijanskog hemičara koji je to učinio kao omaž supruzi Margariti, “ritalin” je u početku je davan odraslima zbog depresije i hroničnog umora. Sa ozbiljnim sporednim efektima.

U Francuskoj je 2004. godine upozoreno na opasnost da lek bude prepisan samo neposlušnoj, a ne hiperaktivnoj deci. Iste godine, Džordan Smoler, profesor epidemiologije na Harvardovoj školi javnog zdravlja, upozorio je da je opasno nipodaštavati ADD/ADHD poremećaj. Novinar Šigl Jorg Bleh pokušao je da objasni koliko mi zapravo malo znamo o ovom poremećaju, rekavši da je “hiperaktivnost nekad tretirana kao ‘ma on je dečak'”. A u realnosti, postoji tri puta više hiperaktivne dece nego što to podaci pokazuju.

Sva deca nazvana temperamentnom, intelektualno deficitnom, nezrelom, nefokusiranom, anksioznom, psihotičnom, loše obrazovanom, neurotičnom ili nemogućom, mogu da prođu kroz ruke stručnjaka koji će utvrditi je li u pitanju hiperaktivnost. Jer to je jedna od najčešće pogrešno uspostavljenih dijagnoza u svetu.

Problem je i što psihijatri i učitelji nisu dovoljno edukovani. Po klasifikaciji Svetske zdrvstvene orgnizacije, između 0,4 i četiri odsto dece pati od “hiperkinetičkog poremećaja”. Amerika, pak, ima problem, jer je to postala TV promocija, takozvni “farmakomarketing”, kaže antropolog Mikel Borč Jakobsen. S jedne strane, ako se dete ne tretira pravilo, postaće kasnije “asocijalna ličnost”, dok kod druge dece sve spontano nestaje između 13 i 17 godine. Koliko je to teško, pitajte Toma Kruza.

S druge strane, Mili, danas 16-godišnjakinja, kaže da joj je “ritalin” promenio život, a njena doktorka tvrdi da ne postoji rizik od zavisnosti, kako se tvrdi. “Danas sam srećna, imam prijatelje i konačno volim da učim”, kaže Mili.