Vi i vaše dete ste dobri iznutra. Ovo je roditeljski princip kojeg se nepokolebljivo drži i promoviše dr Beki Kenedi, klinička psihološkinja i majka troje dece iz Njojorka, koju je magazin „Tajm” prozvao šaptačicom za roditelje milenijalce. Dr Beki je nepokolebljivo posvećena sledećoj ideji: ukoliko je ponašanje vašeg deteta izazovno ili vam se ne dopada kako reagujete na to ponašanje, to NE ZNAČI da ste vi ili vaše dete loši.
Foto: Printscreen www.goodinside.com
Kako je sama dr Beki objasnila u jednom intervjuu, stil roditeljstva „dobri iznutra” veruje u granice, ograničenja i poslove, kako za dete, tako i za roditelja. Ona je odbacila sistem kazne i nagrade i suštinu našla u tome da uči roditelje kako da zadrže svoj autoritet, a da istovremeno pokažu prema svojoj deci empatiju i poštovanje.
Dr Beki duboko veruje da istovremeno možete da budete i čvrsti i topli, i ljubazni i disciplinovani, da možete istovremeno i da postavite pravila i da se saosećate. Kako to izgleda u praksi?
Za vas smo izdvojili nekoliko važnih saveta koje dr Beki daje na svojoj Instagram stranici @drbeckyatgoodinside, gde ima neverovatnih 2,2 miliona pratilaca.
Šta reći detetu koje se se bacaka po podu i vrišti?
Dete ima tantrum – šta sad? Dr Beki poziva roditelje da zapamte sledeće: vaš posao je da tokom detetovog tantruma budete smireni i da dete bude bezbedno. Roditelj ne mora da prekine tantrum, već da pomogne detetu da bude bezbedno.
Ukoliko dete udara ili baca nešto, upotrebite frazu: „Neću ti dozvoliti”. Na primer: „Neću ti dozvoliti da me udaraš… Možeš da udaraš ovde” ili „Neću ti dozvoliti da bacaš kocke. Sada ću da te podignem i da te odnesem u tvoju sobu i ostaću s tobom”.
Kada ste se uverili da je dete bezbedno, ostanite sa njim i fokusirajte se na disanje. Vaša mirnoća za vreme tantruma uči dete onome što mu je potrebno – oni osećaju da ste regulisani i taj osećaj ono „pozajmljuje” od vas.
Tokom ovog vremena, možete imenovati detetovu želju koja je dovela do tantruma na primer: „Znam, želeo si da jedeš sladoled za doručak”. Ili možete detetu uputiti reči podrške, kao: „Ja sam tu. Znam da ti je teško. Ti si dobro dete, ali sada ti je teško. Pored tebe sam”.
Dr Beki poručuje roditeljima da je razlog zbog kog je teško ostati smiren u ovoj situaciji to što roditelji sami sebi pričaju priče o tome šta taj tantrum govori o detetu i njima samima.
„Kažite sebi – sve je u redu sa mnom, sve je u redu sa mojim detetom, ja mogu da se nosim sa ovim”.
Kako postaviti granice?
„Prestani da skačeš po kauču. Hej, rekla sam da prestaneš da skačeš po kauču!”
Ovakve rečenice NISU GRANICE, NEGO ZAHTEVI, kaže dr Beki i dodaje: granica je ono što vi kažete detetu da ćete VI URADITI, a od deteta se ne zahteva da uradi ništaa da uradi. Tako izbegavamo onu situaciju u kojoj se žalimo da dete ne sluša.
U slučaju skakanja po kauču, ovo bi bio primer postavljanja granica:
„Ljubavi, potrebno je da siđeš sa tog kauča. Ako ti je teško da me poslušaš, doći ću, spustiću te sa kauča i pokazaću ti mesto u kući gde možeš bezbedno da skačeš”.
Šta učiniti kada vas dete hejtuje?
„Mrzim te! Ti si najgora mama/najgori tata na svetu” – kako odreagovati na ovo? Sa „Šta nije u redu s tobom” ili „Ne smeš tako da razgovaraš sa mnom”? Ne.
Dr Beki upozorava da je način na koji ćemo odgovoriti deci model kako će ona razgovarati sa nama. Ona poziva roditelje da zadrže smirenost u ovoj situaciji kako god mogu i da probaju da kažu nešto što zvuči ovako: „Znam da si uznemiren/a, znam da se zaista tako osećaš i verujem ti. Hajde da oboje stanemo za čas, da se smirimo i da probaš to da mi kažeš drugačije. Znam da možemo da rešimo ovo. Volim te.”
To nije popuštanje niti ohrabrivanje lošeg ponašanja, kaže dr Beki. To je izbor da budemo efikasni, pre nego da budemo u pravu. To znači da dajemo šansu da rešimo situaciju produktivnije.
Šta kada drugari izostave vaše dete iz aktivnosti?
„Mama, niko nije želeo da se igra sa mnom danas”, kako odreagovati kada čujete ovu rečenicu?
Umesto da kažemo nešto kao – ma, sve će biti u redu ili šta te briga, dr Beki upozorava na to da naša osećanja traže podršku, a ne rešenje. Osećanja nas preplavljuju jedino zbog toga što se osećamo usamljeno u njima. Kada kažete detetu da to nije bilo ništa strašno, pojačavamo tu usamjenost.
Umesto toga, možete reći detetu: „Drago mi je što si to podelio sa mnom”, pa kada dete ispriča još nešto, možete dodati: „Verujem da ti nije bilo lako”. Tim rečima se oduzima usamljenost, a detetu se omogućava da gradi emotivni kapacitet za rešavanje problematičnih osećanja.
Komentari (0)