Novi oblici digitalnog nasilja među mladima

U poslednje vreme se na društvenim mrežama u Srbiji pojavio fenomen međusobnog diskriminisanja dece na osnovu fizičkog izgleda. Tako je na Instagramu sve više naloga koji se zovu „Najružniji dečaci i devojčice”, uz koje se najčešće navodi i mesto iz kog pojedinci dolaze. Na ovim profilima autori naloga objavljuju fotografije dece za koju smatraju da su „ružna”, i ismevaju ih putem komentara.

Pored ovog fenomena, pojavio se još jedan oblik koji možda ne diskriminiše mlade osobe, ali definitivno povređuje njihovu privatnost. Reč je o sve popularnijim takozvanim spotted profilima na kojima mladi, najviše tinejdžeri, fotografišu druge mlade osobe i te fotografije potom objavljuju na Instagramu.

Novosadski spotted profil na Instagramu broji više od 4000 pratilaca, dok je na njemu postavljeno oko hiljadu objava. Fotografije mladih koji su u potpunom neznanju da se njihove fotografije pojavljuju na društvenim mrežama svakodnevno se objavljuju na ovakvim nalozima. Spotted nalozi najčešće su zaključani za korisnike koji ih ne prate, tako da osobe čije su fotografije objavljene nikako ne mogu saznati da se njihova privatnost krši. U opisu profila najčešće je naglašeno da se fotografije mogu ukloniti ukoliko osoba koja je na fotografiji zatraži to.

Za razliku od spotted profila, gde postoji teoretska mogućnost da se fotografija povuče, nalozi koji služe za diskriminaciju dece na osnovu fizičkog izgleda najčešće ne pružaju tu mogućnost. U opisu ovakvog naloga na području Kragujevca jasno je naglašeno da ukoliko nekome smeta što je njegova ili fotografija osobe koju poznaje objavljena na nalogu, može slobodno da se javi, ali fotografija neće biti povučena. Ovim nalozima zajednička je anonimnost i ne zna se ko su njihovi autori.

Prema Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih u Srbiji za prethodnu godinu Krovne organizacije mladih iz 2019. godine, više od trećine mladih u Srbiji pretrprelo je neki od oblika digitalnog nasilja. U odnosu na Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Srbiji za 2018. godinu, broj mladih koji su pretrpeli neki oblik digitalnog nasilja porastao je za šest odsto.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković smatra da ova vrsta vršnjačkog nasilja nije nova, već su novi načini na koje se ono vrši i prikazuje.

„Poznato je da se, po otkrivanju odraslih, ovakvi nalozi brzo gase i da se još brže prave novi. Platforme i aplikacije koje omogućavaju digitalno povezivanja, a samim tim i zloupotrebe, zaista su brojne, a deca ih koriste više nego što mi možemo da pretpostavimo. Deca počinju da koriste internet u sve mlađem uzrastu, bez odgovarajućeg uvida roditelja odnosno staratelja u njihove aktivnosti. I tu vidim problem, jer bi roditelji morali znatno više da budu uključeni u aktivnosti svoje dece na mrežama”, navodi poverenica.

U publikaciji „Digitalno nasilje – prevencija i reagovanje”, nastaloj u saradnji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog obrazovanja i UNICEF-a, kao najčešće oblike digitalnog nasilja u Srbiji navodi se postavljanje uznemirujućih, uvredljivih ili pretećih poruka, slika ili video-snimaka na tuđe profile, uznemiravanje telefonskim pozivima, lažno predstavljanje, objavljivanje lažnih optužbi ili glasina o drugoj osobi na profilima društvenih mreža, ismevanje na društvenim mrežama, kao i  podsticanje mržnje.

Jedna od autorki ove publikacije je dr Dobrinka Kuzmanović, docentkinja na Departmanu za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu i saradnica na međunarodnim projektima EU Kids Online i Global Kids Online. Ona smatra da je širi društveni kontekst takav da pogoduje pojavi različitih oblika nasilja, uključujući i digitalno, što naša realnost već duži niz godina.

„Kako se širi opseg digitalnih alata, aplikacija i platformi koje su dostupne mladima, tako se šire i mogućnosti za različite načine ugrožavanja drugih. Mladi su, po svojoj prirodi, što je deo odrastanja i razvoja ličnog identiteta, radoznali i skloni istraživanju, željni novina i senzacija, a uz to i podložniji uticaju vršnjačke grupe nego neke druge uzrasne grupe, pa to delom objašnjava zašto se ovi novi oblici digitalnog nasilja za njih tako lako ‘lepe’”, kaže Dobrinka Kuzmanović.

Prema Pravilniku o postupanju u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje  koji je 2019. godine donelo Ministarstvo prosvete, nauke i i tehnološkog razvoja, protiv lakših oblika digitalnog nasilja, što podrazumeva uznemiravanje putem poziva i poruka interveniše odeljenski starešina u saradnji sa roditeljem. Protiv težih oblika digitalnog nasilja u koje se ubrajaju snimanje bez dozvole, snimanje tuča, zloupotreba foruma, četova i sličnih oblika onlajn komunikacije, u celu intervenciju mogu biti uključeni pedagog i psiholog, kao i direktor i služba za zaštitu. Tek se za najgore slučajeve digitalnog nasilje, poput dečje pornografije, u slučaj može uključiti policija i prekršajni sud.

Poverenica Janković kaže da postoje različiti mehanizmi borbe protiv digitalnog nasilja i same zaštite osoba koje su pretrpele ovaj vid nasilja.

„Ukoliko vređanje ili nasilje dolazi od učenika iz iste škole, to treba prijaviti školi, koja ima obavezu da pokrene postupak. Ukoliko škola ne reaguje na adekvatan način, može se podneti i pritužba Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Takođe, od nadležnih organa se može tražiti zaštita od uznemiravanja. Deca prvenstveno treba da se obrate za pomoć osobama u koje imaju poverenja. To mogu biti nastavnici, školski pedagozi, treneri, kao i prijatelji i vršnjaci. Ukoliko dete nema mogućnost da se poveri nekome iz najbližeg okruženja, može pozvati broj Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu 19833. Ako se nasilje dešava na društvenoj mreži, nasilnika, odnosno njegov nalog, treba prijaviti samoj društvenoj mreži i blokirati ga”, navodi Brankica Janković.

Prateći objave na Tviteru i Fejsbuku, ona zaključuje da su uvrede, podsmeh, diskriminacija pa i govor mržnje vrlo rasprostranjeni, na šta se često upozorava javnost.

„Smatram da je i to jedan od uzroka pojave naloga gde tinejdžeri omalovažavaju svoje vršnjake zbog izgleda, garderobe, imovnog stanja i svega drugog što se ne uklapa u poželjnu sliku određene vršnjačke grupe. Obrazac ponašanja među tinejdžerima sve više postaju omalovažavanje, nasilno ponašanje, netrpeljivost i diskriminacija. Tu je i kultura, ako se to uopšte tako može nazvati, rijalitija, gde je banalizacija čoveka dovedena do maksimuma. I kada nam deca rastu u takvom okruženju, ne treba da se čudimo njihovoj verziji zabave”, smatra Brankica Janković.

Dobrinka Kuzmanović ističe da nekada mladi zapravo i nemaju cilj da povrede drugu osobu, a često ni svest da su je sopstvenim ponašanjem i te kako uznemirili i izložili riziku, niti imaju svest o tome kakve su posledice deljenja nečijih ličnih podataka u javnom prostoru kakav je internet.

„Mlada osoba koja je pretrpela digitalno nasilje može da se oseća bespomoćno i bezizlazno, upravo iz razloga što nema doživljaj da ima kontrolu nad situacijom, što ovaj oblik nasilja u neku ruku čini ozbiljnijim u odnosu na klasično nasilje. Nekada mladi ne žele da prijave digitalno nasilje, zbog straha od posledica, nekada i ne znaju kome mogu da se obrate za pomoć. Stoga je veoma važno podsticati ih, u različitim kontekstima (porodičnom i školskom), na proaktivno i konstruktivno ponašanje, odnosno, unapređivati njhovu digitalnu pismenost jer na taj način internet može postati bezbednije okruženje nego što je sada”, navodi naša sagovornica.

Tijana Milošević, istraživačica Centra za prevenciju nasilja na Univerzitetu u Dablinu kaže da se vršnjačko nasilje, bilo u svojoj klasičnoj formi ili u obliku digitalnog nasilja, često dešava u kontekstu socijalnog pozicioniranja.

„To znači da se svakome u grupi dodeli određena uloga, svako je percipiran na određeni način i od njega se očekuje da se ophodi shodno svom statusu, gde se teži višem statusu u hijerarhiji popularnosti. Neka deca su iz određenih razloga opažena kao autsajderi, kao lake mete za napad, čak i kada nemaju nešto što ih vidno čini drugačijim ili ‘slabim’. Napadanje takve dece može doprineti popularnosti dece koja ih napadaju, učiiniti ih ‘snažnijim’, ili ojačati koheziju grupe koja nekog isključuje. Zato se takođe u prevenciji i intervenciji fokusira na decu koja posmatraju nasilje – cilj je pokazati im da treba da se tome suprotstave kada to vide i da, čak i ako ne mogu da pomognu žrtvi (jer to ponekad može ugroziti njihov status, recimo), bar da to prijave. To nije uvek lako”, navodi Tijana Milošević.

Prema njenim rečima u Irskoj postoje zakonom propisane procedure o tome da svaka škola mora da ima proceduru o tome šta se mora uraditi ako se desi vršnjacko nasilje.

„To uključuje i onlajn komponentu iako to nekad nije lako izvesti ako se nasilje onlajn desilo van skole i ako uključuje neku decu koja u tu školu ne idu pa je teško definisati nadležnost, odnosno ko je odgovoran. Postoji preporuka o edukaciji o vršnjačkom nasilju, što uključuje i onlajn komponentu u školama, a i brojne nevladine organizacije i servisi fundirani od strane vlade pružaju ovakve usluge edukacije. Postoje i linije za pomoć gde se deca, roditelji i nastavnici mogu javiti ako imaju neki problem”, navodi Tijana Milošević.

Dodaje da je u Irskoj u proceduri predlog Zakona o bezbednosti na internetu. „Cilj ovog zakona je da obezbedi snažniju regulaciju odgovornosti društvenih mreža i drugih platformi za slučajeve vršnjačkog nasilja – veću transparentnost i uvid u to koliko su efikasni ‘reporting’ mehanizmi koje društvene mreže imaju na raspolaganju za korisnike i pogotovo decu, kada se vršnjačko nasilje desi, kao i obavezu da se takav sadržaj brzo ukloni”, objašnjava Tijana Milošević.

Brankica Janković naglašava da je odgovornost na svima nama, jer modeli komunikacije koje karakterišu skandali, nasilje, verbalne uvrede, glorifikovanje instant slave i novca, nanose ogromnu štetu mladim generacijama.

„Edukacija je veoma važna, kao i razgovor sa decom, kako bi naučili da se zaštite od digitalnog nasilja ali i kako sami ne bi postali nasilnici”, zaključuje naša sagovornica.