Sa časnim izuzecima, kojima odajem sva majčinska priznanja, razvedeni očevi retko uspevaju da očuvaju organsku vezu sa svojom decom, ako su uopšte i imali prilike da je razviju.
Kad živiš sa svojim detetom, neminovno se povezuješ sa njim, čak i kroz najmanje i najobičnije oblike brige. Očevi koji čuvaju svoje bebe, makar samo i na par sati, nauče sve one proste stvari, kao što su presvlačenje, nošenje, ljuljuškanje, hranjenje, uspavljivanje. Za sve to neophodan je blizak telesni kontakt i nežnost, a iz toga se organska veza koja prirodno postoji, osnažuje i raste.
Ako je otac odvojen od bebe, on nema priliku da tu vezu doživi i usvoji, čak i kad želi da viđa svoje dete i da učestvuje u njegovom odrastanju i vaspitanju. On verovatno oseća divljenje i ushićenje kad ima priliku da se bavi svojim detetom, ali kad taj uzlet emocija izostane, zbunjen je i ništa mu nije jasno. Misli da bi uvek trebalo tako da se oseća, jer je to ono što poznaje i smatra normalnim.
Očevi na distanci zajedno sa besanim noćima propuštaju prve zubiće
Ali ta osećanja su retka i povremena, jer se organska veza zasniva na brizi, na prisnom kontaktu, na običnim i svakodnevnim stvarima koje staranje o detetu zahteva, na navici da govoriš tiho, jer beba spava, da je čuješ kad zaplače, iako inače imaš čvrst san, na obavezi da preuzmeš svoj deo dežurstva, ustaneš u sred noći i obaviš šta treba. Ničeg ushićujućeg nema u tome. Ali kad svaki put vidiš malo veću i malo drugačiju bebu, ostaneš fasciniran i naučiš da tako treba da se osećaš. I kad se sledeći put osećaš sasvim obično, misliš da ne voliš dovoljno svoje dete i da nešto nije u redu.
Sve je u redu, samo što otac na distanci nikad nije siguran u to. I ne može da bude. On treba da se snađe i praktikuje očinstvo u zadatom aranžmanu. Deca brzo rastu, a kad ti nisu stalno pred očima, onda rastu još brže.
Očevi na distanci zajedno sa besanim noćima propuštaju prve zubiće, prve reči, trenutak kad je dete počelo da sedi, puzi, kad se prvi put samo uspravilo, napravilo prvi korak, artikulisalo prvu reč…
Teško im je da prate razvoj svog deteta i moraju da nauče da ga uvek iznova upoznaju i da se oslanjaju na informacije koje dobiju od majke svog deteta.
Jednog dana, vrlo brzo, deca porastu dovoljno da sa njima možeš da razgovaraš i da mogu sami da ti saopšte šta ih zanima i onda je lakše shvatiti kakvi su, pratiti te skokove u razvoju i popuniti praznine između.
Teško je i bolno biti otac na distanci, ali tate treba da pronađu sebe u ulozi onog koji uvek donosi radost kad se pojavi, koji je priželjkivan i dobrodošao, koji je neka vrsta deda mraza i ekšn-mena, jer to je uloga koja se nameće. I koja nije ni loša ni pogrešna, samo je takva.
Rekosmo, deca rastu vrtoglavom brzinom. A sa njihovom sposobnošću komunikacije i razumevanja, rastu i mogućnosti zbližavanja i povezivanja, koje ne treba da propustite.
Samo im uvek pokažite da ih volite i da vam je stalo, time dajete svaku šansu onoj organskoj vezi koja postoji među vama da živne i ojača i postane dvosmerni provodnik osećanja – običnih kao i ushićujućih – koja se inače sa decom razmenjuju bez razmišljanja i preispitivanja.
Ako vi prihvatate svoj položaj i ulogu normalno, olakšaćete detetu i ukazati mu da i ono može to da doživljava isto tako, bez osećanja krivice i odbačenosti.
Komentari (0)