Psihoterapeutkinja Željka Kurjački za Bebac objašnjava da deca osećaju i neposredne i dugoročne posledice nasilja.
”Neposredne posledice utiču na to kako se dete ponaša dok traje nasilje. Činjenica je da je dete stalno napeto i izražava strah. Ima osećaj da ne postoji sigurno mesto. Strahuje za sopstvenu bezbednost i bezbednost roditelja koji trpi nasilje,” kaže ona.
Često se nasilje u porodici odražava i na učenje i ponašanje u školi. Dete ne može da se koncentriše na učenje. Neka deca ulaze i u tuče sa drugom decom.
Deca iz porodica u kojima je prisutno nasilje osećaju sramotu. „Oni doživljavaju stid zbog toga što se dešava u kući i što komšije mogu da čuju. Roditelji najčešće zabranjuju deci da govore o nasilju i to postaje porodična tajna koja je preteška za dete,” kaže Željka Kurjački i napominje da deca istovremeno sećaju bespomoćnost i odgovornost da treba nešto da urade da bi sprečila nasilje.
Dugoročne posledice nasilja u porodici
Dugoročne posledice nasilja oblikuju detetovo buduće ponašanje. Deca se uče nasilnom načinu rešavanja problema, pa i sama počnu da primenjuju silu. U drugim slučajevima, deca izbegavaju svaki konflikt, jer svaku svađu doživljavaju kao nasilje.
.jpg)
Deca često postanu nasilna, ili izbegavaju svaki konflikt
„Posledice zavise od deteta do deteta, njegovih karakteristika, okolnosti u kojima se nasilje dešavalo i u kojima je dete odrastalo,” kaže Željka Kurjački i dodaje da je jako važno da dete ima odraslu osobu od poverenja sa kojom bi moglo da razgovara o tome šta se dešava u kući. To su često baka ili deda, nastavnik, neki rođak…”. Važna je i činjenica da li je dete samo posmatrač ili i žrtva nasilnog roditelja.
Mala deca teže podnose nasilje
Celu Srbiju je potresla vest da se u Novom Sadu, zbog nasilja supruga, žena skočila kroz prozor, a policija je uspela da spreči oca da sa trogodišnjim detetom skoči sa drugog sprata zgrade. Psihoterapeutkinja Željka Kurjački kaže da mlađa deca imaju manje kapaciteta da razumeju šta se dešava. „Mala deca nemaju izgrađene mehanizme odbrane i socijalne kontakte koji bi ih zaštitili i utešili u teškim trenucima. Oni često doslovno shvataju pretnje i zbog toga strah od nasilja postaje veći,” kaže ona.
Ma koliko malo bilo dete koje je bilo svedok nasilja ili deo njega, treba razgovarati sa njim i ustanoviti na koji način je ono doživelo taj događaj. „Sve zavisi od deteta do deteta. Neka deca su jednostavno otpornija od druge dece. Važno je da ih pitano da li misle da opasnost i dalje traje, da li se osećaju ugroženo i kako su to doživeli. Od toga zavisi i način na koji se ublažavaju posledice” kaže Željka Kurjački.
Oporavak deteta
Za oporavak svakog deteta je važno da se što pre izađe iz situacije u kojoj jedan roditelj fizički zlostavlja drugog. Roditelj koji trpi nasilje bi trebalo da se obrati policiji, Centru za socijalni rad ili zdravstvenoj ustanovi, i to u momentu kada se povrede još vide. Jedan od načina za prekid nasilja je često razvod, ali u tom slučaju treba sa detetom raditi na tome da ga ono prihvati. Često roditelji pokušavaju da pridobiju decu na svoju stranu, pa dete postaje zaštitnik jednog od roditelja, što je prevelika odgovornost sa kojom ne može da se nosi.
Komentari (0)