Kad mame lažu deci…

Svi mi to radimo. Ponekad lažemo da bismo ih naterali da učine nešto što je korisno za njih (“Ako ne pojedeš povrće, one nove, lepe cipele ti nikada neće dobro pristajati:”), a ponekad da bismo njihovo ponašanje držali pod kontrolom (“Kasnije ću pogledati skriveni video, i videti jesi li ti to uradio, pa mi možeš odmah sam reći jesi li to uradio ili ne”). A ponekad lažemo da bismo popravili vlastite greške (Zubić vila nije došla?? Ne brini, sada ću ja njoj napisati pismo, da obavezno dođe večeras”).

Da, svi mi bezazleno lažemo našoj deci kako bismo im poštedeli osećaje, podstakli ih da nas poslušaju, smirili kada imaju “žutu minutu” i izbegli druge nezgodne situacije. Pa, kada je onda u redu reći bezazlene laži? To je na svakom od nas da odluči, no postoje neke generalne situacije:

Najbenignije laži su one koje izgovaramo kako bismo održali ili podstakli njihovo verovanje u neki fiktivni lik. Ovo nije toliko laganje, koliko pričanje bajki. Bajka o Deda Mrazu, o vilama ili zlim trolovima nikada nije naškodila detetu. One su nešto što je deo detinjstva i što u stvari pomaže detetu da razvije maštu, i s godinama dete samo nauči da je bila reč samo o pričama.

Bezazlene laži su veoma korisne kada ne želite povrediti osećaje svog deteta ili ga izložiti okrutnosti velikog sveta oko nas. “Mrvicu smo poslali da živi na selu, gde ima veliko dvorište i gde mu je puno lepše.”, “Ma, kosa će ti začas ponovo narasti”, “Lunapark je zatvoren jer ga vile moraju očistiti, ne možemo sada tamo ići…” – ovo su neke su od tih laži.

Život je puno lakši kada sami možete kontrolisati stvarnost. Jeste li ikada rekli svom detetu “da to više ne proizvode” kada vas po dvestoti put upita može li kupiti neku igračku, a vama se više ne da govoriti “ne”. Ili je reč bila o nečem sličnom? Ako je odgovor potvrdan, onda ste izgovorili praktičnu laž. Neke od njih su i: “Prekasno je da idemo na sladoled, već se poslastičarnica zatvorila / ili –  ne radi sredom.”, “Ne možeš sad gledati Nodija jer je preumoran da bude na televiziji i trenutno spava.”, “Igračke moraš pospremiti na mesto, na spavanje – inače će biti preumorne da se igraju sutra.” ili “Te igračke / slatkiši su samo za gledanje, ne za kupovanje”.

Ponekad dete pita pitanje na koje nemate spreman odgovor. Ili se možda radi o lošem pitanju ili je ono postavljeno u loše vreme (Pitanje “odakle dolaze bebe” postavljeno za vreme odlaska u bioskop ili na predstavu). O čemu god se radi ne želite se baš u tom datom trenutku pozabaviti odgovorom na ti pitanje. Nema problema, nabacite neku od laži za osetljive situacije – ili glumite neznanje (“Joooj, trenutno sam zaboravila, ali ću se posle setiti i reći ti”) ili nešto izmislite (“Rode donose bebe, mileni”). Kako god bilo, s ovim lažima ćete se izvući iz škakljivih situacija.

Ponekad i mi zakažemo i ne ide nam sve na ruku. Ponekad ćemo priznati grešku, no nekada se radi o situacijama u kojima je bolje prikriti vlastitu grešku. Recimo – obećali ste sinu da ćete mu kupiti Ben 10 kartice, ali ste zaboravili na to. Kad dođete kući kažete mu: “Tražila sam ih u dve prodavnice, ali nigde ih nije bilo. Ali žene u prodavnici su rekle da će sutra dobiti nove kartice.” – Ovo je laž kojom ste prikrili svoju grešku – i upaliće svaki put.

Kad smo moja sestra i ja bile male, mama nam je stalno pretila da će nas dati vešticama. Ja sam znala samo da su veštice stare, ružne i opasne, i to je dugo vremena “palilo” da se smirimo i postanemo poslušne. Doduše, ovo je jedna od onih laži kada zaista morate biti oprezni što ćete reći i definitivno ne biste trebali preterivati.

Iako mi našoj deci govorimo da nikada, ali zaista nikada ne bismo trebali lagati, to ne znači da se u našoj misiji da ih što bolje vaspitamo i pripremimo za život (ali i da sebi ponekad olakšamo stvari) ponekad ipak nećemo poslužiti polu-istinama, izmišljotinama, namerno ispuštenim činjenicama i direktnim lažima.