Svaka osoba želi da se oseća dovoljno slobodnom i snažnom da može da se upusti u potragu za onim što je ispunjava.
Da li je to dobra veza?
Ta potraga je neophodna, ne samo za svakog u vezi već i za samu vezu jer ne postoji srećan odnos nesrećnih pojedinaca, kaže psiholog Marija Petrović u svom tekstu za „Blic ženu”.
Da bi se jedan odnos učvrstio i trajao, neophodno je da se ostvari na principima ravnopravnosti. Ne radi se o milimetarski preciznoj jednakosti.
Jedno može da radi, a drugo da se stara o kući. Svako ide svojom stazom unutar zajedničkog puta, ali neophodno je da oboje iskuse isti osećaj unutrašnje snage.
Ako jedno oseti da je drugo oslabljeno, ili se sam tako oseća, vezu ugrožava odsustvo ravnoteže.
– On je tako snažan! – divi se žena.
Muž sluša s nahranjenim egom.
U početku sve ide glatko, ali ako je silni suviše silan, drugi se na kraju oseća preslab, pa takva neravnopravna veza postaje izvor problema. Slab postaje povređen svojom titulom ili se silan umori od neprekidne uloge oslonca. Ili kada silni doživi energetski pad, drugo se razočara ili uspaniči zbog nedostatka zaštite.
Da li je to moguće?
Već smo rekli da je vezi potrebna ravnopravnost pokretačke energije i snage. I sad, da li je moguće to postići i sve vreme održavati?
Odgovor je ne. Nismo roboti. U različitim trenucima u životu jedno se može osetiti slabim, lomljivim, zavisnim, ranjivim. Prepoznati takvu situaciju neophodno je za njeno prevazilaženje. U načelu, „moćni” lakše prepozna šta se dešava.
Pa dobro, kako onaj što se našao „iznad” želi da se postavi u takvoj situaciji? Kada je ljubav ta koja vodi vezu, obično imamo volju da pomognemo drugom da povrati svoju snagu. U suprotnom, ne postoji par.
Sve u svemu, povratiti ravnotežu delikatan je zadatak. Nenamerno možemo da produbimo neravnopravnost. Veliki izazov za svačiji ego predstavlja preuzimanje komande, „superioran” osećaj i likovanje. I moguće je da onaj slabiji nesvesno akumulira rezignaciju koja ugrožava vezu.
Ko tu koga hrani?
Zato svaki poduhvat kog se „jači” lati mora da bude u službi veze, s obzirom na to da drugi, trenutno, nije u mogućnosti da se posveti negovanju odnosa u onoj meri u kojoj je to dotad radio. Zbog toga, onaj koji se nađe „iznad” mora da crpi sopstvene životne rezerve i, za neko vreme, ne može da se oslanja na podršku drugog. Zapalo mu je da bude hranilac, a ne hranjeni.
To može oboje da zbuni.
Na primer, muž je izgubio posao, a žena postala stub porodice. Ako nijedno nije spremno da preuzme novu ulogu, podiže se bura osećanja.
Shvatiti da nije moguće biti nezavisan, autonoman i samodovoljan za sva vremena pomaže u prevazilaženju takve krize. U intimnom okruženju punom ljubavi ne moramo da se stidimo naše privremene slabosti.
Sigurno je i da će se tokom ovog delikatnog puta pojaviti povrede raznih vrsta, upozorava Marija Petrović, psiholog i savetnica „Blic žene”. Ali one su proizvod procesa učenja i često su neizbežne. Ako je ljubav uvek u osnovi, greške sa sobom nose mudrost za oba člana i pomažu da svako od nas u toj vezi odraste.
Komentari (0)