Krajem sedmice nečija deca su prvi put sela u školsku klupu, upoznala vršnjake od kojih će im neki postati prijatelji za ceo život i, što je najvažnije, susrela se sa jednim od najvažnijih autoriteta u životu – učiteljem ili učiteljicom. O kakvom je autoritetu reč svedoči i činjenica da većina ljudi, čak i u dubokoj starosti, može da se seti imena osobe koja ih je kao sedmogodišnjake prigrlila osmehom kada su prvi put kročili u učionicu. Zašto su učitelj ili učiteljica, posle roditelja, i dalje najvažnije osobe u životu deteta za „Život plus” govori Dušanka Gačić-Bradić, psiholog beogradske škole „Ljuba Nenadović”.
– Zamislite samo koliko značajna mora da bude osoba koja vas je naučila da čitate i pišete, koja vam je omogućila da se otisnete u život opremljeni osnovnim znanjima i veštinama. Autoritet učitelja počiva na činjenici da je on za dete riznica sveg mogućeg znanja. Za dete tog uzrasta nema toga što učitelj ne zna, pitanja na koje ne ume da odgovori, situacije koju ne može da reši.
Nekada su učitelji bili „bog i batina”, a danas se, čini se, ide u drugu krajnost. Koliko se odnos prema autoritetu promenio?
– Ranije smo autoritete prihvatali kao takve, nismo ih osporavali. Nažalost, u doba devedesetih, kada su sve profesije koje se bave obrazovanjem bile potpuno degradirane, kao društvo smo poslali poruku, i roditeljima i deci, da se znanje baš i ne isplati. Sadašnje generacije roditelja rasle su sa tim uverenjem.
Iskustvo ih je učilo da akademsko obrazovanje nije recept za uspeh u ovom društvu, već neke druge veštine. Nije bilo važno završiti fakultet, već biti spretan, prodoran, ponekad i manipulativan, i na taj način se probijati kroz život.
Koliko roditelji ponekad podrivaju autoritet učitelja?
– Naravno da postoje izuzeci, ali neretko se događa da roditelji imaju nadmeni stav prema prosvetnim radnicima. Tako osporavaju i njihov autoritet pred decom. I roditelji u učitelji umeju da pothranjuju rivalski odnos, da se nadmeću ko zna bolje i ko želi bolje detetu, a naravno da nema nikakve sumnje u to da i jedni i drugi detetu žele samo dobro i da su na istom zadatku vaspitanja i obrazovanja u kojem bi trebalo da sarađuju. Neophodno je da i nastavnici i učitelji shvate da sa novim, osnaženim roditeljima, moramo uspostaviti i razvijati partnerski odnos.
Kada upisuju dete u školu i izražavaju želju da ono bude kod određenog učitelja ili učiteljice, šta zahtevaju? Kakve osobine? – Zahtevi su različiti i to je dobro. Idealna je situacija kada roditelj ima u vidu osobine svog deteta i na osnovu toga procenjuje kakav bi mu učitelj odgovarao. Dešava se da roditelj kaže: „On je povučeniji, stidljiviji, nesiguran, pa bih volela da učiteljica bude topla, da ga hvali. Nikako ne bih volela strogu učiteljicu koja će da viče, jer on na to nije navikao. Ni u vrtiću nije voleo strogu vaspitačicu, već onu nežnu, finu i blagu.” To je dobar primer kako roditelj procenjuje svoje dete i kakav učitelj bi mu najviše odgovarao. I mi nastojimo da se time rukovodimo kada odlučujemo u koje odeljenje ćemo smestiti kog učenika. Nekoj deci će više odgovarati tradicionalan, stroži učitelj, kod koga će se poštovati jasno postavljena pravila, a nekoj deci treba „ležerniji” učitelj. Naravno, koliko god je moguće poštujemo i želje roditelja.
Verovatno imate i zahteve roditelja da dete bude u razredu baš kod određene učiteljice ili učitelja?
– Nije najsrećnije rešenje kada roditelji čuju da je neki učitelj dobar, jer takve informacije kruže među roditeljima, pa se oslone samo na to, a da zapravo nikada nisu videli tog učitelja i razmotrili da li je on najbolji izbor za njihovo dete. Roditelji često žele i da im deca budu u odeljenju sa drugarima iz vrtića, što može da bude mač sa dve oštrice, jer može da se desi da se neki konflikti iz vrtića prenesu i na školu. Tako imamo sedmake koji iznose genezu problema koji su odavno počeli.
Ako roditelj proceni da njegovom detetu ne odgovara određeni učitelj, može li da traži premeštaj kod drugog?
– Moguće je menjati učitelja, ali ne odmah. Svako dete kada pođe u školu mora da prođe kroz period adaptacije. Ako se u prvom periodu prilagođavanja ne snalazi najbolje, ne premeštamo ga odmah u drugo odeljenje, jer polazimo od toga da mu je potrebno više vremena da se prilagodi, te da bi i u novom odeljenju moglo da ima iste probleme, čak i produbljenije zbog prvog negativnog iskustva. Potrebno je jedno polugodište da bi se procenilo kako teče proces adaptacije deteta, jer malo kada je problem u ličnosti učitelja, budući da on kao profesionalac zna kako da prevaziđe probleme. U najvećem broju slučajeva neslaganje postoji na relaciji roditelj-učitelj. Oni ne uspevaju da pronađu zajednički jezik, pa se to prelama kroz dete. Ako vidimo da se stvorila takva situacija, pedagog, psiholog ili direktor škole preuzimaju ulogu medijatora. A ako se neslaganje nastavi, onda se preporučuje da se dete prebaci u drugo odeljenje.
Ranije su devojčice govorile da bi jednog dana volele da budu učiteljice. Imaju li i nove generacije tu želju?
– U doba kada decu pitamo šta bi želeli da budu kad porastu, a to je tek u osmom razredu, dešava se da navedu – učitelj ili učiteljica, ali reč je o svega nekoliko njih u generaciji. Poražavajuće je da su zanimanja iz oblasti kulture jedna od najnepopularnijih. Najviše ih interesuju informatika i računari. Veliko je interesovanje i za oblast bezbednosti, ali i to je plod onoga što nam se dešavalo.
Šta biste poručili roditeljima prvačića na početku ove školske godine?
– Treba biti otvoren, pružiti učitelju šansu, podržati njegov autoritet. Ako to ne uradimo dete će biti zbunjeno, neće znati kome da veruje. Važno je da dete dobije jedinstvenu poruku od roditelja i učitelja. U suprotnom, neće znati na koju će stranu i na to će gubiti dragocenu energiju umesto da je usmeri na učenje i napredak.
Komentari (0)