Sva deca ponekad su okrutna prema drugoj deci, odraslima ili životinjama. Srećom, većina dece prolazi kroz tu fazu dok su mala i ne razumeju posledice svojih postupaka. Kako rastu, deca shvataju da svojim rukama mogu uništiti igračke i predmete u kući, ali i fizički povrediti drugo biće. Kad još malo odrastu, shvatiće da se nasilje može činiti i rečima, ćutanjem ili pogledima.
Svako dete će pre ili kasnije osetiti frustraciju koju ne zna rešiti na drugi način nego nasiljem, pa nije uvek lako proceniti je li reč o normalnoj fazi ili dete izrasta u nasilnika. Još veći problem zna biti sa žrtvama nasilja – znaju dugo ostati neotkrivene, a kad situacija eskalira, mnogi u njihovoj okolini kažu da nisu ništa opazili. Odrasli su dužni deci omogućiti sigurnost, pa su uvek u velikoj meri odgovorni za dečje zlostavljanje, bez obzira što nisu imali lošu nameru.
Kod vrlo male dece nasilje je uglavnom jednostavno i deca ga ne znaju sakriti. Čak i kad shvate da će za nasilje biti kažnjena i kad dođu na ideju skrivanja nasilja, mala deca to će činiti nevešto, pa bi odrasli bez problema morali uočiti svaki oblik zlostavljanja. Naravno, i porodici i tetama u vrtiću može promaknuti kad jedno dete prvi put uvredi ili lagano udari drugo dete. Međutim, radi li se o grubljem udarcu ili se vređanje ponavlja, teško je poverovati da to odrasli nisu mogli uočiti.
Nije lako istovremeno čuvati dete od opasnosti i davati mu slobodu i privatnost u skladu s godinama. Srećom, zdrave i stabilne zajednice s puno ljubavi, u kojima odrasli zaista slušaju decu i posvećuju im puno pažnje, trebale bi biti dobra garancija za pravovremeno otkrivanje okrutnog ili nasilnog dečjeg ponašanja. Naime, odnos između nasilnika i žrtve razvija se postepeno, tokom određenog vremena, a nasilje raste od blažeg oblika ka izraženijem. Znakovi se vide i na nasilniku i na žrtvi, i to bez obzira je li reč o psihičkom ili fizičkom maltretiranju. Naravno, u svim slučajevima šanse za oporavak i nasilnika i žrtve veće su ukoliko se reaguje u ranoj fazi nego kad nasilje eskalira.
Veće šanse da postanu nasilnici imaju zanemarena deca i žrtve fizičkog, seksualnog ili psihičkog zlostavljanja, ali i deca kojoj odrasli ne postavljaju jasne granice i koja dobijaju skoro sve što požele. Njihove potencijalne žrtve, pak, kriju se među izrazito debelom ili sitnom decom, decom s poteškoćama u razvoju ili uočljivim fizičkim manama, koja mucaju ili o čijem ličnom ili porodičnom problemu odrasli i deca potiho govore (iako poslednji mogu postati i nasilnici).
Ne prenagljujte u proceni – nasilje nije ravnopravna svađa dvoje dece koja viču i povremeno se časte pokojim nepristojnim izrazom. Nasilje je situacija u kojoj je jedno dete u podređenom položaju, a drugo dete ili grupa dece ga maltretira, fizički ili psihički. Uočite li da je vaše dete nasilnik, u pravilu bi trebalo reagovati trenutnim prekidanjem nasilja. Nakon što se dete smiri, treba s njime razgovarati i pokušati otkriti kako razmišlja te šta ga muči. ‘Izlečenje’ nasilnika trebalo bi ići u smeru da sam shvati da svoju frustraciju iskaljuje na neadekvatan način, najčešće na onome ko nije kriv za tu frustraciju. Znak velikog napretka je trenutak kad se nasilnik može iskreno izviniti žrtvi.
Nasilnik je često nemoćan u rešavanju neke lične, porodične ili društvene frustracije te nasiljem nesvesno skreće pažnju na sebe. Zato nije neobično da se nasilničko ponašanje pogorša kad okolina uoči nasilnika i počne ga upozoravati ili kažnjavati, a pritom ne učini ništa na otklanjanju ili barem ublažavanju uzroka frustracije. Dakle, jednako treba raditi i s nasilnikom, a ne samo sa žrtvom. Nasilnici nisu uvek svesni da imaju problem – ponekad misle da je njima dobro, a da problem imaju žrtve, koje su slabići ili su na drugi način same skrivile svoju situaciju.
Ukoliko je vaše dete žrtva vršnjačke okrutnosti ili maltretiranja, odluka o tome što učiniti zavisiće ponajviše o razmerama nasilja i o tome kako dete podnosi situaciju. Zdrava pamet kaže da bez oklevanja treba reagovati ako je dete pretrpelo fizičku povredu zbog koje je potrebna intervencija lekara, ili je u depresiji, odbija ići među vršnjake, povlači se u sebe, ne jede ili na drugi, izrazito vidljiv način pokazuje da ga nešto muči.
Sa žrtvama treba biti izrazito oprezan jer neretko odbijaju govoriti o problemu. Kad je reč o zadirkivanju ili blagim fizičkim okršajima bez većih posledica, dobro je prvo razgovarati s detetom i pokušati ga podučiti kako da se zauzme za sebe ili nasilniku pokaže da nije tako lak plen. Međutim, uočite li da dete teško podnosi situaciju ili se ona pogoršava, odmah reagujte: prvo upozorite odraslu osobu koja je odgovorna za nasilnika, a ako to ne pomogne, obratite se školi, socijalnoj službi ili u krajnjem slučaju policiji. Koliko god frustrirani bili zbog svog deteta, nikako sebi ne biste smeli dozvoliti da pretite tuđem detetu, plašite ga, kažnjavate ili tučete.
Komentari (0)