Većina problema koje imaju mnogi ljudi je povezana direktno sa kičmom. Kičma predstavlja osnovu naše konstitucije i ukoliko se tu pojavi neki problem, on se manifestuje na različite delove tela, pa mogu da nas bole leđa, ruke, noge ili zglobovi.
Kada se upoznate sa osnovnim razlozima zbog kojih nastaju problemi, mnogo je lakše da počnete da ih rešavate.
Slabinska kičma
Bolesti vratnog dela kičmenog stuba su mnogobrojne i uglavnom počinju različitim bolnim sindromima. Najčešće je prisutan bol u vratu sa ili bez širenja u glavu, rame i ruku, a zove se cervikalni sindrom. Kod uznapredovale bolesti, a nekad i od samog početka, mogu se javiti znaci oštećenja kičmene moždine i/ili početaka odnosno korena nerava (mijelopatije i radikulopatije).
One se manifestuju slabošću, utrnulošću, peckanjem i/ili nespretnošću u predelu ruku i nogu. Često postoji i osećaj vrtoglavice i nestabilnosti, naročito pri nekim pokretima u vratu. Ukoliko se javi neki od ovih simptoma, pacijent će biti upućen kod specijaliste (neurohirurga, neurologa ili fizijatra) koji će ga detaljno neurološki pregledati i nakon toga odrediti dodatna ispitivanja.
Najčešća dodatna ispitivanja su: rendgenski snimak dela kičme u raznim projekcijama, elektromiografija kojom se određuje stanje nerava i mišića, somatosenzorni evocirani potencijali kojim se određuje stanje kičmene moždine i nerava, snimak obolelog dela kičme kompjuterizovanom tomografijom ili češće magnetnom rezonancom. U obzir dolaze i druge dijagnostičke metode.
Bolni sindromi
Bolni sindromi mogu da imaju različite i često udružene uzroke. Na početku bolesti dominiraju takozvani miofascijalni bolovi. Obično se manifestuju kao bol u vratu ili duž kičmenog stuba koji nastaje zbog upale i grča u brojnim mekim tkivima, na primer u mišićima, ligamentima, kapsulama zglobova i pripojima ovih struktura.
Povezan je sa nepravilnim držanjem kičme, povredama, slabim mišićima koji drže posturu (duboki mišići oko kičme, mišići leđa, vrata i trbuha), stalnim opterećenjem kičme (prekomerna telesna težina, opterećenja na poslu, nepravilni pokreti saginjanja i dizanja tereta, tokom sportskih aktivnosti). Takođe, bolest može da počne i u okviru raznih reumatskih bolesti ili nakon povreda.
Tegobe vezane za kičmeni stub su česte u bolestima koje napadaju veći broj organa, na primer sistemske autoimune bolesti, osteoporoza, neke bolesti krvi, maligne bolesti i bolesti koje duže vreme dovode do smanjenog kretanja.
Mnoge bolesti okolnih organa mogu da izazovu bol koji liči na bolesti kičmenog stuba (štitna žlezda i grlo). Sve ove bolesti se obično neurohirurški ne leče i ređe izazivaju neurološka oštećenja.
Dijagnostika
Tokom dijagnostike posao neurohirurga je da utvrdi tip bolnog sindroma, tip neurološkog deficita i da li su oni izazvani uzrocima koji se hirurški leče (pritisak na nervne strukture i/ili nestabilnost). Broj dijagnoza koje ovim metodama mogu da se ustanove je velik. Neke dijagnoze ukazuju samo na tegobe (na primer bol u vratu), neke na oštećenja nervnih struktura (radikulopatia), a neke ukazuju na uzrok tegoba (diskus hernija). Primer različitog nivoa dijagnoza kod istog pacijenta može da bude: degeneracija i naprezanje diska dovode do protruzije dela diska koji pritiska koren nerva i oštećuje ga. Ovo se kod pacijenta manifestuje bolom u vratu i ruci (cervikobrahijalgija).
Funkcija kičmenog stuba
Kičmeni stub omogućava uspravan hod čoveka. On se sastoji od 33 do 35 pršljenova (koštani elementi) između kojih se nalaze diskovi, a oni funkcionišu kao amortizeri. Spolja se na kičmeni stub pripajaju mišići koji omogućavaju različite pokrete. Unutar kičmenog stuba postoji kanal u kome se nalaze kičmena moždina i počeci, odnosno koreni kičmenih nerava koji prolaze kroz celo telo. Postoje tri dela kičmenog stuba: vratni, grudni i lumbosakralni. Neki stručnjaci smatraju da većina tegoba u vezi sa kičmom može da se leči nehirurškim metodama. Svaki hirurg treba dobro da razmisli da li da preporuči operaciju. Svaki pozitivan nalaz na magnetnoj rezonanci zahteva pregled neurohirurga. To može da bude problem sa diskom, spondilozom ili nestabilnošću. U većini ovih slučajeva operacija nije neophodna. Za ispravnu odluku o tome da li treba da se preporuči operacija ili ne, potrebno je veliko teorijsko i stručno znanje u ovoj oblasti.
Komentari (0)