Iznenadne prirodne nepogode, poput zemljotresa koji je nedavno pogodio Kraljevo i okolinu, a osetili smo ga svi i veoma nas je uplašio i uznemirio, spadaju u retke ali snažne događaje koje izazivaju spoljašnji stres. On može da ostavi dugoročne posledice na osobe koje su preživele te događaje, a deca su najosetljivija kategorija jer ne raspolažu psihološkim mehanizmima za njegovo prevladavanje koje imaju odrasli. Zato je odgovornost odraslih, pre svega roditelja, da im adekvatno pomognu da izađu na kraj sa velikom količinom različitih emocija i informacija koje su ih preplavile u suočavanju sa katastrofom.
Nažalost, poslednji primeri ponašanja ljudi u situaciji preživljavanja zemljotresa pokazuju da ima dosta onih koji su se više povredili zbog paničnih reakcija u pokušaju da se spasu, nego što su pretrpeli direktne posledice samog zemljotresa. A osoba koja je sama izbezumljena nije u stanju dobro da brine o slabijima od sebe, pogotovo ako se uzme u obzir da će mnoga deca imati i naknadne reakcije u vezi svega što su doživela. U tom smislu, evo malog vodiča koji može da pomogne svim porodicama koje se aktuelno nose sa nekim vidom stresa.
* Važno je da roditelji deluju kao osobe koje imaju kontrolu nad situacijom. U situaciji neposredne opasnosti najpribranija osoba treba da usmerava sve ostale kako da se ponašaju, kuda da se kreću, kada da stanu i sl. Kada najgore prođe, treba pokazati optimizam što su svi živi, što su na okupu…i dozvoliti svakome, a posebno deci, da komentariše ono što je osetio i video. Kada se slegne taj prvi talas emocija, treba osmisliti strategiju za dalje. Zavisno od situacije odrasli treba da naprave plan ponašanja u skladu sa onim što je najbitnije: kako obezbediti egzistenciju, snaći se za privremeni smeštaj i ostalo. Nikako nije dobro sedeti skrhan pred detetom, kukati nad sudbinom i jadikovati u smislu: “propašćemo” ili “ne znamo šta ćemo ako nam neko ne pomogne”. To ne znači da ne treba ispoljiti tugu i žalost zbog samog događaja i učinjene štete – naprotiv, treba biti otvoren, ali i preduzimljiv jer ćete svojom pribranošću i samokontrolom najbolje delovati na decu. Tako će se i ona pribrati i smiriti i, što je još važnije, verovati da možete da ih zaštite i brinete o njima u svakom trenutku.
* Omogućite detetu da obradi stresni događaj. Deca, kao i odrasli, najviše reaguju kada prođe najgore i zato je veoma važno omogućiti im da na svoj način obrade sve ono što im se dogodilo. Za uspešnu realizaciju tog “posla” najvažnije je sledeće:
* Pružiti adekvatne informacije. Starija deca već imaju određene pojmove o prirodnim katastrofama jer o njima dosta uče u školi, ali mlađima treba objasniti šta se u stvari dogodilo. Konkretno, zemljotres možete objasniti tako što ćete na nekom manjem tepihu poređati kućice od kocki, a zatim recite detetu da je tepih zemlja po kojoj hodamo, a kućice “imitiraju” prave kuće. Onda blago zatresite tepih da se kućice zaljujaju, tako da dete može da poveže ono što mu objašnjavate sa onim što je samo doživelo. Bitno je da se dete dodatno ne uplaši i zato mu recite da se takve stvari jako retko dešavaju i da je najvažnije da se ljudi pravilno snađu kada se to dogodi. Ukoliko je dete toliko uplašeno da ne dozvoljava objašnjenje, nemojte na tome insistirati.
* Dozvolite detetu da ispoljava neke vidove ponašanja. To mogu biti: preterana plačljivost, prevelika vezanost za odrasle, produženo spavanje ili nemogućnost da zaspu, zatim strašni snovi, pretvaranje da je bolesno ili da ga nešto boli, ponavljanje stresnog događaja u igri. Ovo su najčešći načini dečijeg prevazilaženja stresnih situacija i važno je da ih odrasli prepoznaju i podrže.
* Potražite stručnu pomoć ako primetite sledeće: da dete ima košmarne snove više nedelja od stresnog događaja, da odbija da se vrati u školu ili vrtić čak i kada je sigurno da nema više opasnosti, da se povlači u sebe, da ima gubitak apetita ili preteruje u hrani, ili vam i nakon šest nedelja od doživljaja stresa dete u bilo kom pogledu deluje izmenjeno.
Komentari (0)