Roditelji deteta koje nikako ne može da se smiri na jednom mestu, koje jurca naokolo, koje se pentra tamo gde njegovi vršnjaci ne stižu pogledom ili koje sve započinje a ništa ne završava uglavnom nisu svesni da imaju ozbiljan problem. Žive u ubeđenju da je njihovo dete nemirno i živahno i da će se uskoro smiriti. Međutim, psiholozi ukazuju da ovakvo ponašanje teško može da se podvede pod nestašluke i da treba ispitati ima li dete hiperkinetski poremećaj pažnje, tzv. ADHD sindrom. Ovaj poremećaj ne može da prođe sam od sebe, već zahteva stručnu pomoć i određeno ponašanje roditelja i ostalih osoba iz detetovog okruženja.
Nemirno nije isto što i hiperaktivno
Psiholog Nebojša Jovanović, koji već godinama radi s hiperaktivnom decom kaže da se kod nas nedovoljno zna o ovom sindromu pa se često ne razlikuju nemirno dete od deteta sa ADHD sindromom.
Stoga savetuje roditeljima, vaspitačima, učiteljima i pedagozima da pažljivo posmatraju dete i da provere da li se za njega vezuju:
– Impulsivnost
– Hiperaktivnost
– Selektivna pažnja.
Jovanović naglašava da neke od ovih osobina imaju imaju svi odrasli i deca ali da se hiperaktivna deca razlikuju od drugih po tome što ih imaju sve tri. Kod njih su i impulsivnost, hiperaktivnost i selektivna pažnja veoma izraženi i ispoljavaju se u svako vreme i u svakoj prilici. Njima je sasvim normalno da u bioskopu jedu sendvič i da na času ustaju kad god im padne na pamet iako druga deca mirno sede.
Mnogo priča i stalno se vrpolji
Simptomi hiperaktivnosti ponekad se javljaju još u najranijem uzrastu, ali se najčešće otkrivaju tek kada dete krene u školu i dobije prve ozbiljne obaveze kojima treba da odgovori. Kako se ponaša dete sa ADHD sindromom:
– Mnogo priča
– Uvek ima svoj komentar na sve
– Ponaša se kao da sve zna i odgovara i pre nego je čulo celo pitanje
– Upada drugim ljudima u reč
– Stalno se nameće drugima u igri i razgovoru
– Stalno je u pokretu, ne može da sedi mirno, vrpolji se, klati se nogama ili rukama, trčkara i pentra se čak i kada je to opasno po njega, ustaje i kada ne bi trebalo.
Osim toga, ova deca zaboravljaju šta treba da urade, ne završavaju započete zadatke i gube stvari. Bilo koji zvuk, miris ili dodir može da im odvuče pažnju. Zbog svega toga ova deca često u školi postižu slabije rezultate od svojih vršnjaka.
Nije bolest nego poremećaj
Hiperaktivnost, kaže Jovanović, nije bolest, već samo poremećaj koji se uz dobru stručnu pomoć i odgovarajuće ponašanje okoline može ublažiti ili otkloniti.
– Roditelji koji posumnjaju da njihovo dete ima ovaj sindrom trebalo bi da se jave psihologu ili dečijem psihijatru. Tehnike modifikovanog ponašanja, koje određuju jasna pravila, za samo pola godine mogu da daju dobre rezultate – kaže Jovanović.
To podrazumeva i promenu ponašanja roditelja i poseban režim vaspitavanja i usmeravanja. Roditelji bi trebalo da:
– Zadaju detetu obaveze
– Uvedu red u dnevne aktivnosti
– Pohvaljuju i nagrađuju poželjno ponašanja
– Izbegavaju grdnju
– Usmeravaju ga i podstiču da završi zadatke
– Podsećaju dete na obaveze.
U težim slučajevima pristupa se i lečenju psihofarmakološkim sredstvima iz grupe psihostimulanasa.
Ugroženiji dečaci
Među hiperaktivnom decom dečaka je deset puta više nego devojčica. Naš sagovornik ukazuje da je jedan od razloga za to i činjenica da su očevi sve manje prisutni u vaspitavanju dece.
– Očevi su stroži i skloniji uvođenju discipline. Nedostatak discipline zgodan je teren za nastanak hiperaktivnosti. Porastu hiperaktivnosti kod dečaka pogoduju i činjenice da u vrtićima rade isključivo ženski vaspitači i da s njima u školama radi mnogo više učiteljica nego učitelja.
Komentari (0)