Bukovača je ukusna jestiva gljiva i odlično pomoćno lekovito sredstvo. Kao gljivu koja jača imunitet vekovima su je koristili Kinezi, a krajem prošlog veka počeli su da je koriste i u Evropi.
U prirodi bukovača raste u buketima ili grupama, po hladnom vremenu, na mrtvom drvetu, najčešće listopadnih vrsta. Radi se o gljivi asimetričnog oblika, glatkog šešira sa ekscentrično ili lateralno postavljeno drškom, koja ima svoje obožavaoce spremne da savladaju razne prepreke kako bi došli do ukusnog zalogaja. Gajene vrste su svakako najpopularnije i po zastupljenosti na tržištu su odmah iza šampinjona.
Lekovito dejstvo
što se tiče nutritivnih svojstava, bukovača sadrži vitamine B1 i B2, minerale (posebno gvožđe), kao i antioksidante. Masnoće koje sadrži su uglavnom nezasićene i njihov nivo je nizak, a kvalitet proteina je skoro jednak onom koji poseduju proteini životinjskog porekla. U svom sastavu bukovača ima niz vitamina: B, D, C, K, proteine, mineral-jod, selen, natrijum, kalijum, cink, fosfor, gvožđe. Pored toga, sadrži i hlorofil koji ubrzava regeneraciju ćelija.
Zbog ovih osobina bukovača pokazuje dejstvo u borbi protiv visokog pritiska, povišenog nivoa holesterola i infekcija i oslabljenog imuniteta.
Kinezi su je koristi se za ublažavanje bolova i relaksaciju mišića. Pored toga, upotrebljavali su je i u lečenju lumbaga, ukočenosti ekstremiteta i tetiva, kao i za lečenje loše cirkulacije. Preporučena doza za lečenje je tri do devet grama suve bukovače u toku dana.
Priprema
Najukusniji deo bukovače je šešir, koji kao šnicla, spremljen na različite načine veoma podseća na meso, tako da nije čudo što neki ukus ove gljive porede sa ukusom ćuretine. Takođe, impresionira i njena solidna konzistencija zbog čega se sjajno pokazala u mariniranju, naročito mlađi primerci. Bukovača nije gljiva koju možete pripremati na mnogo načina, kao šampinjone, na primer. S druge strane, njen izvrstan ukus lako dolazi do izražaja i u najjednostavnijim receptima kao što su ova dva.
Komentari (0)