Psihijatrijska statistika svedoči da od postporođajne depresije boluje čak svaka deseta porodilja. – Ako se ne leči, ovo oboljenje može da prođe samo od sebe, ali može i da se završi tragično.
Novopazarska porodilja koja je dan nakon porođaja skočila kroz prozor sa novorođenčetom u naručju i sticajem sretnih okolnosti preživela, zadobivši teške povrede jetre i slezine i prelom ruke na najdramatičniji način skrenula je pažnju javnosti na fenomen postporođajne psihoze.
Većina ubistava novorođenčadi danas se uglavnom objašnjava ovim poremećajem, a psihijatrijska statistika svedoči da od postporođajne depresije boluje čak svaka deseta žena koja je tek počela da se odaziva na „mama”.
Po intenzitetu i trajanju simptoma i po njihovoj opasnosti po zdravlje majke i bebe, postporođajna depresija ima tri oblika – postporođajnu tugu, poznatiju kao „bebi bluz”, postpartalnu depresiju i postnatalnu psihozu.
Neka istraživanja svedoče da se čak 80 odsto majki oseća melanholično nedelju nakon porođaja, što se manifestuje tugom, teskobom, čestim plačem bez nekog vidljivog razloga i problemima u spavanju. Simptomi nestaju nakon nekoliko dan i bez lečenja.
Međutim, ako simptomi tuge i anksioznosti traju duže od dve nedelje nakon porođaja, postoji osnovana sumnja da se razvila postporođajna depresija, koju karakterišu česte promene ponašanja, napadi plača, razdražljivost i umor, koji se mešaju sa osećajima krivice zbog nemogućnosti da se vodi briga o novorođenoj bebi.
Postpartalna psihoza se u istom procentu javlja kod porodilja i u razvijenim i u nerazvijenim zemljama – i u škotskoj i u Ugandi. U psihijatriji danas preovlađuje shvatanje da ovu psihozu uzrokuje hormonalna turbulencija tako da se ovo oboljenje u nekim zemljama Evrope danas leči davanjem hormona estrogena, umesto antipsihotika.
Ne postoji način da se predvidi postpartalna psihoza, ali je neophodno da se obrati posebna pažnja na osobe koje su imale psihičke probleme, jer trudnoća može biti „provokativan faktor” za nastanak postnatalne psihoze – kaže dr Zoran Đurić, neuropsihijatar i sudski veštak.
On dodaje da se postnatalna psihoza relativno dobro leči antipsihoticima i da prolazi mesec do dva dana nakon porođaja. Ako se ne leči, ovo oboljenje može da prođe samo od sebe, ali može i da se završi tragično.
Za osobe koje počine ubistvo novorođenčadi u stanju postpartalne psihoze smatra se da su se nalazile u stanju smanjene uračunljivosti i one se najčešće oslobađaju optužbe za ubistvo deteta, ističe naš sagovornik.
Ubistvo sopstvenog deteta svakako je poslednja karika u nizu nerazumevanja kako osnovni biološki nagon može da se izvitoperi u sopstvenu suprotnost, a čedomorstvo je možda najstrašniji dokaz kako težak psihijatrijski poremećaj može da zatre arhetipski nagon ka zaštiti potomstva i odluči o sudbini svoje dece.
Psihijatri koji se bave izučavanjem poremećaja koji nastaju nakon dolaska bebe na svet tvrde da u periodu babinja postoji čak 18 puta veći rizik od razvoja psihijatrijskih poremećaja, a neki psihijatrijski grafikoni govore da se postpartalna psihoza pojavljuje kod jedne od 500 majki nakon porođaja.
Milan Kostić, klinički psiholog i sudski veštak, ističe da „nemali procenat žena koje nikad nisu imale psihijatrijski poremećaj oboli od postpartalne psihoze, ali je rizik od nastanka ovog poremećaja mnogo veći kod žena koje su već imale neki mentalni poremećaj”.
Postpartalna psihoza nastaje u sadejstvu više faktora – genetičkih, hormonalnih i psiholoških. Postoje osobe koje su krhkije mentalne strukture i burnije reaguju na životne oluje, a dolazak deteta na svet jeste stresogeni događaj koji može uzburkati labilnije osobe.
Osim toga, razne spoljašnje okolnosti mogu uticati na nastanak postnatalne psihoze – između ostalih problematičan odnos sa ocem deteta ili konflikti u porodici koji su postojali pre dolaska deteta na svet – objašnjava Milan Kostić.
Naš sagovornik dodaje da su simptomi postpartalne depresije obično veoma naglašeni i veoma vidljivi za okolinu – osoba se ponaša histerično i uznemireno, impulsivno i agresivno prema sebi i drugima do te mere da je ponekad neophodna imobilizacija.
„Ovi simptomi zahtevaju hitnu medicinsku pomoć, jer postoji velika opasnost od samoubistva majke ili nanošenja povreda detetu. Pošto se u periodu od nekoliko dana nakon porođaja beba doživljava kao deo sebe, neretko se dešava da porodilja digne ruku na sebe i reši da u smrt povede i bebu”, upozorava ovaj psiholog.
Rasprava o uzroku ovog poremećaja obično izaziva na verbalni okršaj psihoanalitičare koji tvrde da je postnatalna depresija – komentar duše da osobe nije spremna na ulogu majke, i biološke psihijatre koji tvrde da je hormonalna pretumbacija ta koja uzrokuje „bebi bluz”“.
Oni naime brane tezu da uzrok postpartalne depresije treba tražiti u naglom padu nivoa hormona u telu majke nakon porođaja i podsećaju da je tokom blagoslovenog stanja, nivo estrogena i progesterona desetostruko veći od normalnog, da bi se u roku od samo nekoliko dana, nivo tih hormona vratio na stadijum pre trudnoće, i to u paketu sa endorfinom, kortizolom i prolaktinom.
Negde između ova dva suprotstavljena stava je mišljenje da iscrpljenost nakon porođaja u kombinaciji sa stresom i nedostatkom sna u prvim nedeljama života bebe takođe mogu uticati na javljanje postnatalne depresije.
Komentari (0)