„Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet“ – Nelson Mandela. Prema podacima Republičkog zavoda za statistuku u našoj zemlji je u školskoj 2023/24. godini u nekom obliku obrazovanja učestvovalo više od 1,2 miliona ljudi, ali ti ukupni brojevi često sakriju činjenicu da deo dece u školu ulazi sa velikim zaostatkom i manjkom podrške.
Osipanje je posebno vidljivo nakon upisa u srednju školu što se vidi iz podataka u 2022. godini gde je zabeleženo 1,2% odustajanja, što znači da između 2.500 i 3.000 dece napusti školu tokom jedne godine. Istovremeno, popis stanovništva iz 2022. pokazuje da u populaciji od 15 i više godina čak 24% ljudi ima nepotpuno ili samo osnovno obrazovanje. Kada se tome doda procena da začajan broj dece nije uključen u sistem predškolskog školovanja postaje jasno da obrazovna nejednakost počinje rano i da traje dugo.
Upravo na toj granici između formalnog prava na školovanje i stvarnih uslova u kojima deca rastu, već više od 20 godina deluje humanitarna organizacija SOS Dečija sela Srbija. Kroz svoje programe, organizacija pruža edukativnu podršku deci i porodicama kako bi deca ostala u sistemu obrazovanja, razvila radne navike i dobila priliku da napreduju.
Kada vrtić nije dostupan, škola počinje sa „minusom“
Edukatorka Dragana Stanković Krstić, koja radi u Programu „Jačanje porodice” koji realizuje SOS Dečija Srbija, kaže da deca u program često dolaze bez iskustva predškolskih ustanova, pa se u obrazovni sistem uključuju tek u obavezni pripremni program, već sa vidljivim zaostatkom u znanju koja se podrazumevaju na početku škole.
„Deca iz marginalizovanih grupa koju podržavamo u najvećem broju slučajeva ne pohađaju predškolske ustanove i uključuju se tek u obavezni pripremni predškolski program. Mališani u tom trenutku već obrazovno kasne za vršnjacima kojima su bili dostupni predškolski programi u vrtićima. Kasne u razvoju govora, motoričkih sposobnosti, ne poznaju osnovne pojmove za orijentaciju u prostoru i vremenu, slabo su socijalizovani. Većina njih i ne uspe da nadoknadi propušteno u najranijem periodu i u proseku ostvaruju uspeh koji je ispod osnovnog nivoa opštih standarda postignuća predviđenih za kraj prvog i drugog ciklusa obaveznog obrazovanja.“
Kada dete školu doživi kao niz poraza, rizik od izostanaka, sukoba i odustajanja postaje veći. Zato je podrška koja stiže na vreme presudna — da bi dete uopšte dobilo šansu da se „uhvati“ za učenje.
„Nije dovoljno da im pokažemo matematiku“: podrška koja počinje od odnosa
U programima koje realizuje humanitarna organizacija SOS Dečija sela Srbija edukativna podrška nije samo pomoć oko domaćeg, već sveobuhvatan rad sa detetom koje često nema uslove za učenje, prostor, mir, pa ni odraslog koji može da pomogne. Dragana naglašava da deca koja su u školama „nevidljiva“ traže individualan pristup i mnogo više od prenošenja gradiva.
„Edukativna podrška u našem program ne znači samo da dete dođe i da se edukator bez ikakvog uključivanja posveti pokazivanju matematike, srpskog i engleskog jezika ili bilo kog drugog gradiva. Deca koju pordžavamo su često nevidljiva u školama, imaju probleme u ponašanju, u učenju, imaju neka ozbiljna oboljenja ili potiču iz nepodržavajućih porodica, žive u malom i nefunkcionalnom prostoru gde nemaju svoj kutak, radni sto ili policu, neprihvaćena su u društvu. Pristup svakom detetu mora biti individualizovan i zahteva veliki intelektualni i emotivni zahvat edukatora. Potrebno je približiti se detetu, razumeti ga i povezati se sa njim kako bi do učenja uopšte i moglo da dođe“, kaže edukatorka Dragana Stanković Krstić iz humanitarne organizacije SOS Dečija sela Srbija.
Kako se gradi poverenje: „Ne osuđujem — pomeram fokus na pozitivno“
Da bi dete učilo, mora da se oseti sigurno da prizna šta mu nije jasno. Dragana kaže da je njen zadatak da stvori prostor bez stida i osude, jer je to preduslov da dete uopšte počne da postavlja pitanja.
„Gradim atmosferu koju deca doživljavaju kao bezbednu, stvaram prostor u kom mogu da podele problem, a najvažnije je da ne osuđujem i pažnju uvek pomeram sa negativnog na pozitivno. Ohrabriti dete je najvažniji deo učenja“, objašnjava edukatorka Stanković Krstić iz humanitarne organizacije SOS Dečija sela Srbija i dodaje da deci mnogo znači kada vide da je učenje proces i da je normalno ne znati sve odmah. „Autoritet gradim na znanju ali se ne libim da im pokažem da ne znam baš sve iz svih predmeta. Potrudim se da pronađem, shvatim, naučim i prenesem zahvalim im na prilici da obnovim ili naučim novo. Baš na taj način oni uvide da je u redu reći ne znam i naučiti“, kaže edukatorka Stanković Krstić iz humanitarne organizacije SOS Dečija sela Srbija.
Kada podrška promeni tok života
Dragana kaže da joj posebnu radost donosi priprema za malu maturu , jer je to period kada deca bez mogućnosti privatnih časova dobijaju strukturu, kontinuitet i veru da mogu da upišu željenu školu. Edukatori koji rade u organizaciji SOS Dečija sela Srbija, na čak devet lokacija širom zemlje, đacima pomažu da dođu do stipendija za osetljive grupe, jer mnogi i ne znaju da ta mogućnost postoji, niti umeju da prođu administrativne prepreke. Ponekad su prekretnice „male“, ali dugoročno ogromne. Dečak iz petog razreda, poznat po problemima u ponašanju, uz podršku je napravio pano za kabinet biologije. Pano je izložen, dečak je pohvaljen, a majka je prvi put na roditeljskom sastanku čula da je njeno dete istaknuto po dobrom što je podstaklo i njega da se prijavljuje za nove školske aktivnosti. Slično, devojčica iz male sredine, koja je nosila etiketu „lošeg đaka“, uz uporan rad završila je razrede boljim uspehom, upisala srednju školu i počela da pravi zdravije izbore, uključujući usmeravanje energije na sport i građenje boljih odnosa sa vršnjacima.
Kada neko veruje u dete — sve postaje moguće
Za decu iz marginalizovanih grupa obrazovanje nije ravnopravna trka, već trka sa preprekama koje se ne vide u dnevniku. Zato je uloga organizacija poput SOS Dečijeg sela Srbija presudna, jer one povezuju znanje i podršku, školu i životne okolnosti, disciplinu i empatiju. Jer, kada dete oseti da je prihvaćeno, kako Dragana kaže, „magija kreće“. A ta „magija“ u stvarnosti znači nešto vrlo konkretno jer je više dece koja ostaju u školi, više dece koja veruju u sebe i više svetlih budućnosti.
Komentari (0)