Niko nigde u svetu neće reći – ja ću da rodim bebu za pola miliona dinara. Potrebno je da postoji stabilan privatni život i stabilno društvo da bi se porodica mogla stvarati. Populizam je nešto što ozbiljna država i ozbiljni političari ne bi sebi smeli da dozvole. Mora da se nađe granica. Možete sa javnošću da iskomunicirate nešto što bi bilo dobro za vaš politički rejting, ali ne smete da vređate građane
O poruci koju država šalje roditeljima promotivnim spotom „Da nas bude“, ali i poruci koju šalje ženama koje se, kada postanu majke, suočavaju sa diskriminacijom na tržištu rada, razgovarali smo sa Jelenom Ćirić Nikolić, urednicom roditeljskog portala Bebac. Kada je aktuelna ministarka za porodicu i demografiju izjavila da su priče o akušerskom nasilju i lošim uslovima u porodilištima „deo globalne agende protiv rađanja dece u Srbiji“, tražili su njenu ostavku i naišli na zatvorena vrata za svaki dalji dijalog, dok se za porodilišta buduće majke i dalje spremaju kao za ratište.
Povod za razgovor je promotivni spot Ministarstva za porodicu i demografiju sa porukom „Da nas bude“, koji je izazvao dosta reakcija u društvu. Da li je, po vašem mišljenju, prihvatljivo da država pravi kampanju u kojoj nas poziva da rađamo decu, pa će nam za to dati pare?
Moramo da komentarišemo taj spot, nažalost. Da je neka druga prilika, verovatno ne bismo, jer je to retorika koju ne bi trebalo uzimati u obzir zato što je zastarela, ali mi ne možemo da zaobiđemo razgovor na tu temu jer takva retorika dolazi iz državnih institucija.
Taj spot je snimljen pre nego što je zakon i donesen. To je vrlo interesantno jer neko je to osmislio, taj zakon je bio u najavi, još se nije izglasao, a niko u međuvremenu nije rekao – ljudi, ovo nije u redu. To nam govori da nema kritičkog mišljenja, da ne postoji dijalog ni diskusija po pitanju bilo čega, pa čak ni jednog promotivnog spota. Dakle, niko nije smeo da kaže – nećemo ovo, zar ne vidite da je uvredljivo. Taj spot nije samo na Instagramu Ministarstva, nego je svuda, na svim televizijama, i mi iz tog spota možemo da zaključimo da nadležni misle da roditelji decu treba da rađaju zbog novca. Kada se sada spomene roditeljima to povećanje dodatka, oni se osećaju uvređeno. Taj spot jeste uvreda za roditelje.
Niko nigde u svetu neće reći – ja ću da rodim bebu za pola miliona dinara. Potrebno je da postoji stabilan privatni život i stabilno društvo da bi se porodica mogla stvarati. Populizam je nešto što ozbiljna država i ozbiljni političari ne bi sebi smeli da dozvole. Mora da se nađe granica. Možete sa javnošću da iskomunicirate nešto što bi bilo dobro za vaš politički rejting, ali ne smete da vređate građane.
Imali smo i ranije slične kampanje – Dosta reči, nek zakmeči, Rađaj, ne odgađaj… Kakvu poruku vlada šalje takvim kampanjama, prvenstveno ženama?
U našem sistemu, majke su tu da trpe, majke su tu da vuku porodicu, a kada se nakon porodiljskog odsustva vrate na posao, da istrpe ako su dobile otkaz, da istrpe što ih neko diskriminiše na razgovorima za posao. Dakle, od samog početka, pa dok traje ženin život, ne možemo da se otrgnemo od toga da se od žene očekuje da trpi.
To i donosioci zakona u našoj zemlji vrlo dobro znaju, jer su zakoni pravljeni nepravedno prema ženama. Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom je menjan mnogo puta i toliko puta je bio neustavan, da se postavlja pitanje zbog čega je uopšte napravljen na taj način. A kada se vratimo unazad, on je i napravljen kroz veliki skandal. Taj zakon je ukinuo obračun za porodiljsko odsustvo koji je trajao svega godinu dana, a sada je 18 meseci, što je u potpunosti protivno Konvenciji o zaštiti materinstva. Taj zakon je napravljen da bi se uštedelo na porodici. Bio je u to vreme i diskurs u javnosti da žene idu na trudničko jer neće da rade i zato su izbacili opciju da se trudničko uračunava u porodiljsku naknadu. Žene su morale da rade minimum dve godine da bi dobijale punu cifru. E sada je Ustavni sud rekao da je taj zakon iz 2018. godine neustavan. Dakle, vi ste zaštitili porodicu tako što ste kršili Ustav. I to nekoliko puta.
Kršen je Ustav kada je izuzeto trudničko iz obračuna, kršen je time što preduzetnicama nije dato da imaju dve godine porodiljskog odsustva za treće dete, a sve ostale zaposlene majke su imale to pravo. Neustavno je bilo i to što ako je majka preduzetnica, otac nije mogao da uzme odsustvo zarad nege deteta. Jedino što je tu bilo – dobijaćete pare, a što ste kao majke diskriminisane po različitim osnovama, to nije bitno.
Sam taj zakon koji treba da štiti porodicu napravljen je vrlo loše, ali možda mu to i samo ime govori. Mi imamo zakon koji se tako zove i imamo sistem kroz koji porodicu jedino znamo da podržimo finansijski, a za sve ostalo, što su neke sistemske stvari koje zaista mogu da pomognu roditeljima, mora ustavni sud da nam kaže da nije u redu.
Šta je ostalo kao problematično posle izmena zakona?
Što se tiče ovog zakona, i dalje je ostalo osamnaest meseci za obračun zarada za pun iznos naknade na porodiljskom, što nije pravedno i što diskriminiše mlade majke. Ostao je nerešen i problem da majke na odsustvu zarad nege deteta dobijaju ponekad i manje od 1.000 dinara.
Zagarantovan je minimalac samo u prva tri meseca kada je porodiljsko odsustvo koje traje tri meseca, sve nakon toga je nega deteta i iznos koji se za to dobija zna da bude bolno mali. To ne bi smelo da se dešava u jednoj državi koja brine o porodici.
Kakva je onda korist od jednokratnih novčanih pomoći ako izostaje sistemska podrška porodicama i stabilno okruženje? Svakako da novac pomaže, pitanje je koliko država time može zaista da poboljša uslove za podizanje porodice?
Roditelji tim novcem koji država deli uglavnom krpe rupe našeg sistema. Šta se dešava zapravo? Roditelji mogu da ulože taj novac u poboljšanje standarda porodice, bolji auto, sređivanje stana, ali u većini slučajeva odlučuju da ga sačuvaju za situacije kada sistem zakaže: da li ćete plaćati dadilju jer nema mesta u najbližem vrtiću, ili ćete, što je tragično, taj novac da date kao mito za mesto u vrtiću, ili ćete ga potrošiti na lečenje deteta kod privatnika, jer je u domovima zdravlja gužva i nema dovoljno pedijatara.
Na šta se trudnice i majke najviše žale kada je u pitanju zdravstveni sistem, kakve informacije dolaze do vas?
Ako krenemo od toga šta sve i koliko plaćaju trudnice i porodilje iz svog džepa, gde vode trudnoću, koliko čekaju na pregled u domovima zdravlja, pa do toga kako se u porodilištima ophode prema ženama, vidimo da nešto ozbiljno nije u redu sa zdravstvenim sistemom.
Prvi problem na koji žena nailazi kada zatrudni je gde će da vodi trudnoću i kod kog ginekologa, ako ga uopšte ima u mestu gde živi. Mi znamo za slučajeve da su žene putovale 40 kilometara da bi otišle na pregled kod najbližeg ginekologa. To nije prihvatljivo, posebno u naseljenim mestima. Nedostatak kadra dovodi do toga i da se veoma često prevelik broj žena vodi kod jednog ginekologa, zbog čega se satima čeka u domovima zdravlja, a lekar ne može da posveti dovoljno vremena pregledu. Trudnice onda vode trudnoću privatno, a dolaze u dom zdravlja po doznake i postavlja se pitanje zašto sistem nije do sada rešio pitanje tih doznaka drugačije.
Kod nas je praksa da vodite trudnoću paralelno, privatno i državno, i da polako pronalazite lekara koji će vas poroditi.
Pitanje u porodilištu „čija si“ dovodi do velike diskriminacije onih koje su „ničije“, do stvaranja razlika između onih koje imaju da plate i onih koje nemaju. Pojedine žene čekaju na šivenje posle epiziotomije tri sata, a nekima se to odmah obavi. I tu nije kriva porodilja, ne bih tu svakako stavljala krivicu na majke, jer u tim situacijama žene gledaju da izvuku sebe i bebu zdrave. Kriv je zdravstveni sistem koji se urušava, a žene to najbolje vide upravo kad počnu da vode trudnoću…
CEO INTERVJU MOŽETE PROĆITATI NA NOVAEKONOMIJA.RS
Izvor: Nova ekonomija
Komentari (0)