6 saveta kako da ubedite dete da obavlja dosadne kućne poslove

Apstraktna ideja o tome da bi deca trebalo da nauče da sklone stvari za sobom, da srede sobu, operu sudove ili bace smeće – kako bi se naučili obavezama i odgovornosti – zvuči dobro na papiru, ali uglavnom ne funkcioniše i u stvarnom životu. Pedagozi i psiholozi tvrde da postoje neki praktični koraci koje roditelji mogu da preduzmu, kako ovi problemi ne bi bili izvor stalnih sukoba sa decom.

Nesporazumi roditelja i dece oko obavljanja sitnih kućnih poslova jedan su od najčešćih problema koje imaju porodice. Gotovo da nema roditelja koji se nije našao u situaciji da viče na dete zašto nije raspremilo sobu, dok ono mirno sedi, zabavlja se telefonom i lenjo kaže: „Srediću kasnije!”, ili ga jednostavno ignoriše.

Razlog zašto deca ne vole da obavljaju kućne poslove isti je onaj zbog koga i odrasli ne vole da ih rade – kućni poslovi su dosadni. A deca nisu dovoljno zrela i svesna da ako odmah ustanu i obave posao, da će se pre vratiti zabavi.

Umesto toga, deca se dure, odugovlače, „vuku se kao prebijena” kako bi izbegla najviše pola sata relativno lakog posla.

Psiholozi i pedagozi savetuju roditeljima koji neprestano idu kroz kuću i opominju decu zašto nešto nisu uradili, da pokušaju sa šest praktičnih koraka koji će im olakšati ove svakodnevne neprijatne situacije.

Ako dete neće da obavi svoj zadatak, jednostavno treba otkloniti ono što mu u tom trenutku odvlači pažnju. Danas su to pre svega elektronski uređaji: telefoni, tableti, računari, televizori. To znači da ih treba isključiti i vratiti detetu kada obavi posao.

Zatim, kratko porazgovarajte sa detetom i pitajte ga šta ono misli zašto ste to uradili i šta ga sprečava da uradi to što ste zahtevali od njega. Saznajte šta namerava da radi kada završi posao i pokušajte da ga motivišete da što efikasnije obavi posao kako bi se vratio onome što želi da radi.

Ukoliko se pozivate na njegov neposredan lični interes, bićete mnogo uspešniji nego da mu objašnjavate apstraktne koncepte odrovornosti i obaveza.

Vremenska ograničenja su dobar način da naterate svoje dete da obavi neki posao.

Možete reći: „U redu, sudovi treba da budu oprani za 20 minuta”. Ukoliko ne završi u tom roku, ići će ranije na spavanje ili će imati manje vremena za igranje igrica. Tako će i dete postati svesno posledica svog odugovlačenja.

Blagodet ovog sistema je i to što roditelj na ovaj način više ne mora neprekidno da zanoveta. Možete postaviti i tajmer sa alarmom, a sledećeg dana jednostavno recite: „Hajde da ne ponavljamo ono od sinoć. Sećaš se, nije ti se dopalo da odeš u krevet ranije?”.

Postoji način i da vremensko ograničenje postavite tako što ćete ga izazvati: „Hajde da vidimo možeš li da završiš za 15 minuta, ali bez zabušavanja, proveriću kako si uradio?”.

Možete mu dati i podsticaj da ako završi za 15 minuta, može duže da ostane uz video-igre. To će detetu biti zanimljivije i stimulativnije, jer u ovom slučaju ne gubi ako ne izvrši zadatak, već dobija.

Bilo bi dobro, ukoliko roditelji imaju finansijskih mogućnosti, da deci odrede mesečni džeparac, koji bi trebalo da bude uslovljen izvršavanjem obaveza.

Na primer, ako dete morate po deset puta da podsetite da nešto uradi, neka zbog toga ostanu bez dela džeparca. Makar 10 dinara. I kad god ga opomenete, ostane bez još 10 dinara.

Takođe, nije loše nagraditi brata ili sestru koji su odradili posao umesto njega.

Na ovaj način se ne postiže samo obavljanje kućnih poslova, već se radi i na komunikaciji i motivisanju deteta.

Struktura je neophodna, kada se radi o obavljanju kućnih poslova. Bilo bi dobro da se odredi određeno vreme kada se šta radi.

Uopšteno govoreći, pre nego što se video-igre ili bilo koji drugi elektronski uređaj uključi, neka pravilo bude da krevet mora biti namešten, odeća stavljena na mesto, a soba uredna. Tako deca uče da se provo moraju završiti obaveze, pre nego što se koristi slobodno vreme.

Pored toga, nije lako odvući dete od nečega zanimljivog, da bi uradilo nešto dosadno i naporno. Umesto toga, pokušajte da ih navedete da rade te svakodnevne i dosadne stvari, kako bi se dokopali nečeg uzbudljivog i zabavnog.

Dobro je da se kao roditelji povremeno zapitate: „Ako moje dete ne obavlja ove poslove, šta onda radi?”. Morate biti svesni kako dete koristi svoje vreme. Ako ne izvršava obaveze jer se igra na računaru ili gleda film, morate se potruditi da prekinete taj obrazac.

Izbor ne bi trebalo da bude zabava ili mučenje. Izbor bi trebalo da bude dosada ili obaveze. Deca treba da shvate da dok ne obave kućne poslove, nema zabave. Nema telefona i nema izlaska sa drugarima dok se ne završe kućni poslovi. Alternativa neobavljanju poslova treba da bude dosada.

Isto tako, bilo bi dobro da sva deca u porodici obavljaju kućne poslove u isto vreme. Dakle, dok se starije dete bavi sudovima, neka mlađe dete baci smeće. Tako se niko ne oseća kao da mu se nešto uskraćuje ili da je kažnjen zbog toga što mora da ispuni svoje zadatke, već da je to prosto vreme kada se obavljaju kućni poslovi.

Ne koristite kućne poslove kao kaznu ili kao posledicu. Na primer, ako se neko loše ponaša i učini nešto pogrešno, nemojte da mu kazna bude pranje sudova, jer želite da vaše dete nauči da su kućni poslovi očekivana odgovornost koju treba obaviti bez obzira na sve.

Eventualno, kućni posao može biti kazna ukoliko neko od dece učini nešto loše bratu ili sestri. Kako bi se iskupili, neka obave posao umesto njih i tako pokažu da im je stvarno žao.

Ako želite da deca preuzmu odgovornost za svoje poslove, integrišite njihove zadatke u sistem nagrađivanja.

Na primer, napravite tabelu sa imenom svakog deteta i spiskom poslova koje treba da obave. Ako odmah nameste krevet i urade to kako treba, dobiće plus. Kada dobiju pet pluseva, dobijaju nagradu. Nagrade mogu biti da odu sat vremena kasnije na spavanje ili da igraju igrice sat duže.

To što imaju telefon ili tablet ne znači da deca treba neprekidno da ih koriste. Bilo bi dobro da se to vreme ograniči. Ukoliko žele više, morali bi to da zasluže. To bi roditeljima omogućilo da im elektronika bude vid nagrade.

Teško je očekivati od dece da shvate da su kućni poslovi deo njihove uloge u porodici. Posao je posao, i u tom smislu retko ko voli da radi nešto osim ako za to ne bude nagrađen. A nagrada mora biti nešto što volimo i u valuti koja ima smisla.
 

Zanovetanje i zvocanje neće dati nikakve rezultate, zato pokušajte da predloženim tehnikam dobijete taj rat jednom zauvek.