4 najveće vaspitne greške roditeljstva u Srbiji

Svaki roditelj kome je stalo da na put izvede zdravo dete, kojem će vaspitanjem pomoći da postane srećno i uspešno, preispituje se gde greši u ovom najizazovnijem, a najlepšem poslu na svetu.

Ono što će svakako uticati na psihički razvoj, stabilnost ličnosti, pa samim tim i sreću naše dece, jeste samopouzdanje, kao i samopoštovanje, a koja zapravo formiraju našu sliku o sebi i oblikuju naša ponašanja i odluke.

Ako ih ne steknemo u najranijim godinama života, kasnije će se to mnogo više odraziti na nas kao odrasle ličnosti i na sve što ćemo proživljavati.

– Jako samopouzdanje pomaže da se lakše nosimo sa izazovima, prihvatamno promene i nosimo se s novostima u životu, a što je i najvažnije da verujemo u sebe – kaže za „Telegraf” psihoterapeut Ana Popović.

Ona ističe da to kakvo samopouzdanje imamo najviše zavisi od načina na koji smo vaspitavani, odnosno od postupaka naših roditelja.

– Čak i roditelji koji su svesni važnosti samopouzdanja i samopoštovanja kod dece, nekada nehotično prave greške. Ali je važno da smo svesni toga da grešimo i da to ispravljamo – ističe ona i dodaje da je važno znati da te naše greške utiču na decu, a naročito na tinejdžere.

Popovićeva navodi da četiri greške koje pravimo u vaspitanju kao roditelji mogu da budu presudne za to da naša deca odrastu u osobe koje imaju manjak samopoštovanja i samopouzdanja.

– Vikanje i udaranje su u suštini odraz nemoći roditelja. Deca dok su manja to ne prepoznaju, ali u tinejdžerskom uzrastu to vide i zato su u tom periodu konflikti između ostalog i jači kada su u pitanju relacije roditelj-dete.

Ništa ne deluje tako loše na dečje samopouzdanje kao vikanje i vaspitne ćuške. Kad vičete i udarate dete, pokazujete i slabu samokontrolu temperamenta u pokušaju da detetu oduzmete moć, koju ni vi kao roditelj nemate, da situaciju rešite na drugačiji način zbog čega vičete i delite ćuške. Vrlo je važno da toga postanemo svesni i razmislimo kakvu poruku takvim ponašanjem šaljemo detetu. To je jedan od načina da ih zbog straha gurnemo u laž kao odbrambeni mehanizam – savetuje psihoterapeut.

Ona dodaje da ne postoji skoro nijedan roditelj koji nije došao u iskušenje da vikne i ćušne dete, a da je to posebno na našim prostorima i dalje jedna od prihvatljivih metoda vaspitanja, jer su generacije tako odgajane.

– Nema sumnje, većina nas je vikala na decu. To je model koji smo poneli iz kuće u kojoj smo odarstali, ali to ne znači da ne možemo da ga menjamo za dobrobit naše dece. To nije nešto čime bi roditelji trebalo da se ponose, već da budu podstaknuti da shvate da mi na taj način zapravo ponižavamo decu. A svako ponižavanje je „ubijanje” samopouzdanja i samopoštovanja – ističe psihoterapeut.

Popović dodaje da se mnogi neće složiti i da će reći da je to „jedini način” da dete smire, ali ističe da to baš i nije tako.

– Možda izgleda kao da ste pobedili kao roditelj. Kratkoročno da, ali na duge staze ste svom detetu tim poniženjem naneli samo štetu. Ako kao roditelji vičemo na decu i udaramo ih, to će onemogućiti dete da usvoji naviku konstruktivnog razgovora kojim će rešavati probleme. Ne dajemo im priliku da nauče da se nose sa konfliktnim situacijama i izgrade samopouzdanje i samopoštovanje – pojašnjava sagovornica „Telegrafa”.

Kad jednom rešite problem ili konfliktnu situaciju, nemojte se na to vraćati i detetu uvek ponavljati kako je pogrešilo.

– I deci je, kao i nama odraslima, potrebna prilika da počnu ispočetka, bez tereta starih problema. Roditelji koji deci stalno spominju samo greške koje su pravili u prošlosti, a koje su navodno rešene, doprineće tome da deca imaju osećaj manje vrednosti – objašnjava psihoterapeut.

Ona ističe da bi im trebalo poslati jasnu poruku da kada smo stvar jednom rešili – rešena je, i nema potrebe za vraćanjem na taj konflikt.

– Vraćanjem na neki problem, vraćate se na negativna ponašanja koja podstičete kod deteta na taj način, nesvesno. Umesto toga, podstičite njegova pozitivna ponašanja i reakcije, i dajte mu priliku da krene napred; to će doprineti da se dobro oseća i, prirodno, ono će sve ređe ponavljati loše ponašanje kojima je ranije zapravo privlačilo pažnju – ističe Popovićeva.

Roditelji često učine da se njihovo dete oseća krivim zbog toga kako se oni osećaju, kakvog su raspoloženja, kao i zbog roditeljskih postupaka. To je njihov način da dete drže pod kontrolom.

– Ako vam je ovo metod u vaspitanju, rizikujete da to odvede do udaljavanja vašeg deteta od vas, jer niko ne voli da se često oseća krivim – upozorava Popović.

Sarkazam koristimo kad govorimo ono što ne mislimo; takva izjava implicira suprotno od onoga što govorimo, što se oseća u načinu i tonu kako to izgovaramo.

– Sarkastično obraćanje može povrediti dete, jer ga navodi na to da se postidi. Ako se deci često obraćate sarkastično, to može postati ozbiljna prepreka u pokušaju da otvoreno komunicirate sa svojim detetom, ono će se osećati loše i bežaće od razgovora – upozorava psihoterapeut.

Ona navodi da je tipičan primer sarkazma to kada dete napravi glupost, a a roditelj kaže: „E baš si pametan”.

Popovićeva ističe da svaki od primera koji je navela utiče na razvoj manjka samopouzdanja i samopoštovanja kod deteta, ali utiče i na to da se razvije inat.

– Deca koja potiskuju osećanja, kao što je to slučaj u situacijama o kojima smo prethodno pričali, s vremenom mogu da postanu osobe sa mnogo negativnih emocija. To se posebno manifestuje u periodu adolescencije – ističe Popović.

Ona savetuje da uvek kao roditelji imamo na umu da način na koji komuniciramo s našom decom ima jako veliki uticaj u tome na koji način će dete razviti samopouzdanje i osećaj vrednosti u životu.

– Svakom roditelju krajnji cilj je da mu dete bude srećan i ostvaren odrastao čovek. Što više komunicirate u pozitivnim tonovima, i što ste svesniji odgovornosti za svoje negativno ponašanje, to ćete više doprineti tome da i vaše dete počne da se ponaša tako i izgradi jako samopoštovanje i samopouzdanje, što je ključ za sreću u životu – zaključuje Ana Popović.