Zašto je važno da sa porodicom provedemo praznike?

Porodični ručkovi i večere često se podrazumevaju tokom praznika, a pogotovo za Badnje veče ili Božić. Iako ovi događaji ponekad izgledaju kao nametnuta obaveza, psihološkinja Neda Andonov kaže da je veoma važno praznike provoditi sa porodicom jer je naša svakodnevnica puna obaveza, a praznici nam pružaju priliku da budemo posvećeni jedni drugima.

“Praznici nam, nakon što završimo sa poslovnim obavezama koje se ne smeju preneti u narednu godinu, kupovinom u poslednji čas, pripremanjem svega potrebnog za slavlje, pa čak i sa samim slavljem, pružaju mogućnost da konačno zastanemo malo, da usporimo i obratimo pažnju na svoje najdraže sa kojima smo u prethodnom periodu uglavnom komunikaciju obavljali u letu i često rutinski zadovoljavali svakodnevne potrebe bez mnogo razmišljanja”, objašnjava Andonov, psihološkinja koja radi sa decom i adolescentima i njihovim roditeljima.

Dodaje da je vreme u kom nas niko i ništa ne čeka i u kom možemo da zaboravimo koliko je sati dragoceno za razvijanje i održavanje bliskosti sa svim članovima porodice. Ona savetuje da juranjavu na različite događaje, obilaske gradova ili susrete sa što veći brojem ljudi treba staviti u drugi plan i svesti na razumnu meru. A mera je zajednički dogovor koliko takvih iskustava celoj porodici prija.

Andonov kaže da mala deca, predškolci i osnovci nižih razreda jedva čekaju priliku da provedu vreme sa roditeljima kod kuće i da roditelji, za promenu, veći deo dana usmere na njih, njihove želje i potrebe.

“Deca će uživati da se sa roditeljima igraju kod kuće, da zajedno pogledaju film, da izađu u šetnju po kraju ili odu na obližnje klizalište. Nije im potrebno organizovati nikakve spektakularne događaje, od svega su se najviše uželeli samih roditelja i zajedničkog uživanja u jednostavnim i poznatim stvarima”, kaže psihološkinja.

I dok “klinci” jedva čekaju da su sa mamom i tatom, tinejdžerima i studentima zajednički praznici mogu da budu nametnuta obaveza. Sagovornica N1 naglašava da roditelji treba da imaju razumevanja za njihovu istovremenu potrebu da ne propuste ni jedan trenutak sa društvom.

“Njima je i samima veoma teško da donesu odluke i naprave dobar balans, kako god postupali osećaju se kao da nešto propuštaju i gube. Zato treba imati razumevanja za njihovu potrebu da postignu što više, da provedu praznike sa svima koje vole i svaki dan sebi učine posebno lepim. Ne treba vršiti pritisak na veliku decu da budu sa roditeljima, isto tako važno je prihvatiti ih i uključiti ih u planirane aktivnosti kada to požele, bez izazivanja osećaja krivice i neadekvatnosti zbog prethodnog odsustvovanja”, kaže Andonov.

Dodaje da će adolescenti biti najsrećniji ako roditelji uživaju u svojim aktivnostima, ostavljajući otvorenu mogućnost da im se velika deca pridruže. Važno je deliti iskreno zadovoljstvo zbog zajedničkog provođenja baš tog trenutka, ne obazirući se na ono što je propušteno.

Roditeljima savetuje da se na svoju veliku decu ne dure i da se ne natežu s njima, jer su adolescenti po prirodi fokusirani na svoje potrebe i u konfuziji po pitanju prioriteta svojih želja i potreba.

“Najrazličitije aktivnosti sprovode uglavnom fokusirani na zadovoljenje neke od svojih potreba, a ne da bi naudili roditeljima. Ako smo spremni da ih sačekamo i družimo se s njima kada su tu, oni će i dalje iskreno uživati u tom vremenu koje provode sa nama”, rekla je Andonov.

Neizostavan deo praznika su i pokloni koji se daruju. Andonov kaže da su oni “mnogo više od razmene upakovanih lepih stvari koje se stavljaju ispod jelke”.

Bilo koja igračka koju detetu poklonite biće mu mnogo draža ako se narednih dana sa vama njome bude igralo. Društvene igre mogu da povežu, aktiviraju i zabave celu porodicu i u njima uživaju sve generacije.

“Deca će kada otvore poklone sasvim sigurno vrlo otvoreno pokazati da li su zadovoljna vašim izborom koji je za njih znak ljubavi i posvećenosti. Ukoliko ih osluškujete, suptilno pitate za njihove želje i razmišljate šta najviše vole, teško da možete pogrešiti. U razmeni bliskosti i uživanju u zajedničkom vremenu od pomoći je svaki poklon koji možete koristiti zajedno”, objašnjava psihološkinja.

Međutim, šta u situacijama kada nisu problem deca koja su tu samo fizički, a uz pomoć svojih pametnih spravica na društvenim mrežama sa društvom? Šta kada roditelji porodično vreme provode zadubljeni u svoje gedžete? Andonov kaže da je ovakva situacija česta u svakodnevnom životu, a da na kraju dana najveći deo svog slobodnog vremena provedemo gledajući u telefone.

“Kao roditelji izuzetno smo fokusirani na svoje telefone, koji su nam stalno pri ruci, koje nikada ne gasimo i na koje neprekidno stiže nešto što je neophodno pogledati. Tako naše prisustvo u situaciji koju delimo sa detetom veoma često postaje samo fizičko, pažnja koju uspemravamo na dete uglavnom je polovična i diskontinuirana. Iz jednog u drugi sadržaj, još samo ovo ili ono, još samo sekund ili minut, na kraju dana moramo priznati da najveći deo slobodnog vremena provedemo gledajući u svoje telefone”, podseća psihološkinja.

Helsinški zavod za javno zdravlje je zobg ovakvog ponašanja roditelja objavio promotivni video koji je javnost opisala kao kontroverzan. Andonov objašnjava da je razlog objavljivanja takvog videa najverovatnije u tome što je jedino takav mogao da dopre do roditelja i natera ih da se zamisle.

“Video predstavlja prenaglašenu i šokantnu veziju događaja koji se mnogo puta ponovi tokom svakog dana u životu svakog deteta. Ovaj film ima za cilj da nas trgne, prene iz iluzornog uverenja da smo tu i kad gledamo u telefon, da provodimo zajedničko vreme i kada samo boravimo u istom prostoru i da nam uputi veoma jasnu poruku – može da se desi da kada mi obratimo pažnju naše dete više neće biti tu da sa nama deli slobodno vreme”, objašnjava naša sagovornica.