Za vršnjačko nasilje krivi su roditelji predatori

Nema sredine – deca su ili predatori ili žrtve

Od kad moje dete ide u vrtić, a sad i u školu situacija je sledeća. Uglavnom ima jedan ili eventualno dva roditelja (pored mene) koji su normalni. I uglavnom se taj jedan, eventualno dva, zajedno sa mnom, nikad ne žali na vaspitačice, učiteljice, vrtić, školu.

Zapravo žalila sam se samo jednom, kad je jedna vaspitačica od nemoći pred roditeljima predatorima davala deci Koka-kolu (jer njihova deca to vole). Ta vaspitačica je bila mlada i nadam se da, ili je promenila profesiju ili je dobila specijalne moći u borbi protiv pošasti roditelja predatora.

Zahtevi roditelja predatora su sledeći:

– ne dovode decu na vreme, jer njihova deca ne mogu rano da ustaju, a onda zahtevaju da im se da doručak, da bi njihovi prinčevi i princeze jeli, a ostali neka ih čekaju, pa šta?

– zahtevaju od njihove dece da uzvrate udarac, i tome ih uče, naravno, kod kuće, ali kad se njima uzvrati udarac onda postrojavaju od čistačice do direktora.

– podrazumeva se, naravno, da njihovo dete dođe u ronilačkom odelu u školu, sa omiljenom igračkom, sa setom alata, jer su oni od jutros eto baš u tom fazonu, a to i pozitivno utiče na njih jer neće da prekidaju njihovu ,,igru”, jer time guše ,,kreativnost”.

Kad se roditelji ponašaju kao šonje, deca rade šta god požele

(Kasnije, naravno, ako nisu kretaivna, postroje učiteljicu, jer pobogu „ moje dete je drugačije kod kuće, ja stvarno ne znam šta mu VI radite?”)

A šta će dete? Uglavnom, za takvu decu su učiteljice i vaspitačice one „opasne zle tete” jer kod tih teta NE zaista znači NE. Onda je već to dete pod nekom „strašnom torturom” kojoj će roditelji predatori da stanu na put već u prvom razredu. U sedmom će, naravno, da se žale da je školstvo loše i da im dete ništa ne zna. 

Ima mnogo zahteva roditelja predatora, jer kreativnost u tom pogledu ima nesagledive dubine i širine! Često mi kažu, bago tebi kakvo dete imaš! Znam ja kakvo dete imam! Jedino mi je žao što ti koji mi kažu misle da sam imala sreće pa sam ga dobila na lutriji, a eto, oni nisu! 

Meni je bilo mnogo lakše da budem dete, nego što je to mom detetu. Poziciju deteta u mom detetu demantuju svi na svakom koraku. Društvo, novi talas vaspitanja, škola pod prisilom roditelja predatora, neki novi ljudi zbunjeni nad tim šta sloboda znači.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može

Sloboda, od čega? Od zdravog razuma? Situacija u kojoj im se ispunjava svaka želja, sada i odmah, pod nazivom slobodno detinjstvo je pravi, u mašnice upakovan, zatvor. Sloboda se ne podrazumeva. Sloboda se osvaja!

P.S. Ja sam mama koja se druži samo sa dve mame jer mi većina jednostavno ide na živce. Idu mi na živce svojim popustljivim vaspitanjem i decom koja nisu naučena da odustaju od svojih zahteva, ali zato prva odustanu od svoje obaveze. 

Molim vas, shvatite da se vršnjačko nasilje ne može rešiti u školi nego kod kuće, kad vaše dete nauči šta znači NE. Kad pre svojih prava nauči šta su obaveze. Kad su u obaveze koje dete treba da ima uključene i staromodne stvari kao što su poštovanje, marljivost, doslednost.