Uposlite decu i sačuvajte živce

Dečaci su povadili pelene iz kese i nosili ih na glavama. Bockali su se međusobno, vrištali i pričali kao bebe.Bila sam na ivici nervnog sloma, a nikako nisam mogla da pridobijem njihovu pažnju, nisu hteli da me saslušaju ni na sekund.

– Mama, moraš da mi pomogneš. Pa oni su užasni, nemogući. Ja ne znam šta da radim!, zavapila je.

– Mislim da znam šta je. Treba im šmirgla. U tome je problem – stigao je neočekivani odgovor.

– Šmirgla? – uzviknula sam do pola zaprepašćena a od pola uplašena da nije i ona skrenula s uma.

– Da, šmirgla. Pa zar nemate šmirglu? Idi u garažu proveri, imate sigurno. Uzmi šmirglu, izvedi ih na trem i neka ošmirglaju ceo trem. To bi svakako trebalo da uradite, onaj trem izgleda dosta loše – bila je uporna žena.

I jedan opran tanjir je pomoć

Nisam baš u tom trenutku mogla tačno da odredim ko će me pre izludeti – njih dvojica koji vrišteći trče u krug oko mene, ili moja majka koja, na sve moje vapaje priča o tome kako nam je trem loš i kako ga treba srediti.

I to je tako trajalo nedeljama. Ja sam kukala na to što njih dvojica ne znaju šta će od sebe, a ona ponavljala, neumorno: „Treba ih nečim uposliti!”

Nemajući više kud, rešila sam da pokušam. Šta mogu da izgubim? Bilo je to baš kad su njih dvojica izneli sve stolice iz kuhinje, nekako izgurali sto u ćošak i počeli neku čudnu igru koja uključuje rvanje i udaranje gumenim čekićima.

Prišla sam im, onoliko smireno koliko sam mogla, i rekla: „Deco, potrebna mi je vaša pomoć da operem ove prozore.”

Naravno da su me pogledali kao da se pitaju jesam li dobro. Ali, znate li šta se nakon toga dogodilo? Posle malo pregovaranja su prihvatili predlog i oprali prozore!

I ne samo to, tih 20 minuta pranja i kikotanja donelo je nešto još važnije. Bili su srećni. Ne srećni kao da su dobili novu igračku, već onako iskreno, srećni i ponosni, fokusirani na to što rade.

Ipak, pomislila sam, možda im je to zabavno sad, trenutno. Možda sutra već više neće želeti da sarađuju. Nisam odustala i pokušala sam sutradan istu stvar, ovog puta baš s tim šmirglanjem trema. Naravno da nisu mogli da završe kompletan posao, ali je fokusiranost trajala više od pola sata, a za to vreme bili su zauzeti, koncentrisani, srećni.

Sve ovo počelo je pre sedam meseci i od tad nije prošao nijedan dan a da im nisam zadala neki posao.

To je za mene bilo otkrovenje. Posao. Jednostavno im je trebao posao.

Znam šta mislite. I ja sam to isto mislila. Zaboga, koliko sam ih puta uzalud molila da sami slože igračke. Toliko da se od toga više umorim nego od samog skupljanja igračaka.
 

Verovatno će se malo opirati, zbog same činjenice da imaju osećaj da ih na nešto terate. To im se neće dopasti. Ali malo taktike i pravog pristupa, nagoveštaja dobre zabave i dobićete decu spremnu za radnu akciju. Prvi put je najteže, upamtite. Ali kad jednom naviknu na taj osećaj sreće zbog dobro obavljenog posla, a vi na red koji se polako vraća u vaš dom, videćete da sam bila u pravu.

Ako ste zaintrigirani ovom idejom i mislite da je i vašoj deci potrebno malo manje stalnog usmeravanja šta da rade jer im je dosadno i malo više ribanja mrlja od čokolade, evo šta treba da znate pre nego što pokušate:

Upamtite, ne radite vi ništa loše ili okrutno time što detetu dajete da obavlja određene kućne poslove. Naravno da nećete decu terati da prenose džakove od 20 kilograma ili da rade poslove koji nisu primereni njihovom uzrastu, ali, nema baš ničeg lošeg u tome da dete povremeno opere sudove, složi veš, opere prozor, a o tome da skloni i postavi sto za ručavanje, da i ne govorimo.

Setite se samo šta su govorile naše bake i deke, pa i roditelji, koliko se rano od njih očekivalo da ustanu i koliko ih je obaveza čekalo, a da još u svojim godinama nemaju ni dvocifren broj. Deca su danas prezaštićena! Naravno da deca treba da se igraju. Najviše od svega treba da se igraju. Ali dan je dovoljno dug da postignu sve – da se izigraju, pokupe igračke, pročitaju neku priču, slože igračke, pomognu mami u kuhinji i još mnogo toga. Samo ako ih ne štitite previše, videćete da ta mala bića mogu da urade mnogo više nego što ste pretpostavljali.
 

Ne izmišljajte posebne poslove „za decu”. Neka vam stvarno pomognu. Ne pravite nikakve tabele za nedelju dana unapred. Ako perete sudove, neka ih dete briše. Ako spremate ručak, neka vam donese namirnice. Svi treba da rade zajedno da bi porodica funkcionisala. Svako prema svojim mogućnostima.
 

Pokažite ili objasnite sasvim precizno šta treba da se uradi. 

Kad ste umorni, pod stresom, a treba završiti još 100 poslova, neka vam zaista pomognu. Mame su danas pod pritiskom određene grupe „super-mama” koje, navodno, sve stižu. Da rade, imaju besprekornu kuću, uredne nokte i kosu, da idu redovno u teretanu, svakog dana kuvaju obroke kao iz časopisa i, naravno, igraju se sa svojom decom. Aha, kako da ne. Ne pokušavajte sve da postignete, odredite prioritete, a deca neka vam pomognu uvek kada je to potrebno.
 

Dakle, imate vi dovoljno posla da biste svakog dana po nekoliko sati bili i zabavljač. Naravno da treba da se igrate sa svojom decom, ali kad to nije moguće, neka oni igraju po vašim pravilima. To će biti bolje za sve. Mama će biti srećnija i opuštenija jer ne mora da smišlja zabavu za decu, a uz to još dobija pomoć u obavljanju kućnih poslova. Deci će biti zabavno ako svakog dana budu radili nešto drugo i ako mama bude zaista cenila njihov trud. A o tome što provode vreme s mamom, da i ne govorimo. To nema cenu.