U ovoj evropskoj zemlji deca idu u školu srećna, dolaze još srećnija

Tako on priča o školstvu u toj zemlji na jugu Evrope, a razlog za to je taj što njegova ćerka ide u jednu od 230 škola u toj zemlji na jugu Evrope gde je pokrenut novi program koji dozvoljava profesorima malo više kreativnosti.

– Postavili smo sebi pitanje šta deca, ali i mi kao država, dobijamo kada se završi 12 godina obrazovanja. Koliko su spremni na život i rad ti svršeni đaci? Otuda smo i pokrenuli inicijativu u kojoj dajemo priličnu autonomiju nastavnicima da sami povezuju predmete, praktičnu i teorijsku nastavu. Da, na primer, decu uče o zakonima fizike, ali da im ih pokažu dok su napolju, da vide konkretno – kaže za „Blic” Žoao Kosta, državni sekretar Ministarstva za obrazovanje Portugalije.

Ovo je tek početak sprovođenja novih mera, a kako priznaju u samom ministarstvu, ide sporo i varira od škole do škole, ali sa dosta uspeha. Obrazovanje nije najsjajnija tačka ovog društva, ali je sve uređenije i jasan plan i strategija koju imaju su nešto na šta bismo i mi mogli da se ugledamo. Pri tome, ne treba zaboraviti da je u tu zemlju demokratija stigla tek pre 40 godina, a sa njom i prvi pravi profesori, tako da je školovan kadar dugo bio veliki problem za obrazovni sistem.

– Kada sam ja 80-ih išao u školu, većina mojih nastavnika je još studirala, nije imao ko da nas uči – dodaje naš sagovornik.

Inače, škola u Portugaliji je obavezna. Traje 12 godina i izdeljena je na četiri dela. Do četvrtog razreda sa decom radi jedan učitelj i to u najvećoj meri predstavlja ono što mi smatramo predškolskim i prvim godinama obrazovanja; potom idu dva perioda koja predstavljaju pripremu za srednje obrazovanje koje traje dve godine tokom kojih se bira među 300 različitih smerova, uključujući i umetničke.

Školovanje je nominalno besplatno. U velikom broju škola hrana se plaća, i to zavisno od materijalnog statusa roditelja. Srednji sloj stanovništva maksimalno daje 80 evra mesečno za užinu svojoj deci, a prosečne plate su oko 1.000 evra. Kako kažu profesori, ministarstvo menja gradivo u velikoj meri, ne iz godine u godinu, ali kako se vlast promeni, tako se i ono što deca uče menja. Svaka vlast voli da ostavi svoj pečat u obrazovanju, objašnjava nam Ana Duarte, direktorka obrazovne grupacije „Gil Vicente” iz Lisabona.

– Mislim da država ima velike troškove što se tiče obrazovanja i puno ulaže, ali je pitanje koliko se efikasno taj novac troši. Veliki problem je nedostatak pomoćnog osoblja. Profesora imamo, ali one druge profesije nedostaju, kao što su psiholozi, sociolozi, logopedi… – kaže Duarte.

Ovde su veoma popularne i privatne škole, a ona za „Blic” objašnjava razliku između njih i državnih škola.

– Postoje dve vrste privatnih i dve vrste državnih škola. Tu su privatne škole koje su visoko kotirane jer same biraju koje će učenike primiti, obično decu iz ekonomski i socijalno dobrostojećih porodica, i one privatne škole u koje idu svi koji mogu da ih plate, a u kojima uspeh učenika nije presudan. Slično se dešava i u državnim školama sada, jer postoje neki kriterijumi po kojima se deca upisuju. Mada, mislim da u pogledu samog kvaliteta obrazovanja koje nude nema razlike između privatnih i državnih škola – dodaje ona.

Iskustvo Aleksandre Đoković, koja više od 10 godina živi u Lisabonu, svedoči slično. Njen sin je na početku školovanja išao u privatnu školu, a ćerka u državnu, i kaže da je razlika ponajviše u tome što se u privatnim školama malo više pazi na formalni deo obrazovanja, odnosno na opštu kulturu. Ona veruje da je presudno to u kom se delu grada nalazi škola.

– Zna se u kom kraju su dobre škole i ljudi zbog toga često menjaju adrese stanovanja ili otvaraju fiktivne firme na adresama koje su blizu željene škole ne bi li tako upisali decu u one bolje. To je i jedna od naznaka toga da i u Portugaliji postoji korupcija. Nije toliko izražena kao kod nas, suptilnija je, ali definitivno postoji – kaže Aleksandra, i dodaje:

– Programi u školama su prilično ambiciozni, ali moja deca stvarno uživaju i dobro se snalaze. Obrazovanje je Portugalcima sve bitnije. Gotovo svi sviraju neki instrument, idu na plivanje…

Ulaskom u Evropsku uniju Portugalija, kao ni ostale članice, nije morala da pravi velike izmene u obrazovnom sistemu.

– Školstvo u Uniji ima veliku autonomiju i nema nekih obavezujućih pravila. Pripadanje ovoj zajednici nam puno donosi jer imamo uvid šta drugi rade, možemo da koristimo njihova iskustva i učimo jedni od drugih i ovo je najbolji način na koji obogaćujemo naše obrazovanje. Od EU imamo samo korist – kaže državni sekretar.

Nasilje među decom u školama u Portugaliji postoji, ali ne u fizičkom pogledu, na šta smo mi navikli u poslednjih godinu dana.

– Problem je to da naši đaci uopšte nemaju ideju da je na primer nazivati nekoga pogrdim imenom oblik nasilja. To nije fizičko, ali jeste psihološko maltretiranje. Ali kada se to desi i mi reagujemo, deca nisu ni svesna svoje agresije. Mi obično tada zovemo roditelje, ali i oni vrlo često ne pridaju značaj tome. Generalno, mi i nismo konfliktna nacija – objašnjava direktorka Ana.