Detetova želja da bude uspešan sportista, a neretko i roditeljska ambicija, motivi su zbog kojih se početkom svake školske godine na hiljade mališana upiše u školice sporta. Tek malobrojni roditelji pozabave se procenom psihičke i fizičke zrelosti deteta, a stručnjaci upozoravaju da mnogobrojne štetne posledice čekaju one koji se pre vremena upute na aktivno treniranje.
To, prema rečima prof. dr Sergeja M. Ostojića, sa Fakulteta za sport, „Metropolitan” univerziteta, ne znači da deca ne treba svakodnevno da imaju određene fizičke aktivnosti:
– Svako dete, bez obzira na to da li je talentovano za sport ili nije, treba da učestvuje u redovnoj umerenoj fizičkoj aktivnosti. Mnoge vodeće institucije koje se bave zdravljem deteta, uključujući Svetsku zdravstvenu organizaciju ili američku Akademiju za pedijatriju, preporučuju da svako dete bude fizički aktivno barem 60 minuta svakog dana u nedelji. To ne znači treniranje određenog sporta već učestvovanje u dečjim igrama, kao što su lastiš, između četiri vatre, žmurke, vožnja bicikla, pešačenje do škole.
Ovakva fizička aktivnost ne samo da poboljšava kvalitet života, omogućava zdrav rast i razvoj deteta, već sprečava pojavu mnogobrojnih bolesti u mladosti i kasnije, kao što su gojaznost, kardiovaskularne bolesti ili dijabetes. Treniranje određenog sporta treba razumeti pre svega kao nadoknadu ovih fizičkih aktivnosti kod dece koja pokazuju posebno interesovanje za izabrani sport.
– Većina savremenih preporuka sugeriše uključivanje u sistematski trening oko 12. godine života kod većine kolektivnih sportova, osim u sportovima gde je takozvana specijalizacija potrebna i ranije (plivanje, tenis), pa se u tim sportovima deca regrutuju već u šestoj godini – kaže prof. Ostojić.
Ipak, dva elementa imaju poseban značaj u identifikaciji talenata i odabiru dece za sport: biološka starost deteta i psihološki profil.
– Veoma često se dešava da neadekvatna procena biološke starosti prouzrokuje pogrešno usmeravanje za određeni sport ili neadekvatnu primenu trenažnih opterećenja. Tu se javlja fenomen forsiranja akceleranata (dece koja imaju naprednu biološku zrelost) koji karakteriše sport u Srbiji. Ova deca postižu izuzetne rezultate u mlađim kategorijama, kada dominiraju zbog svoje zrelosti, a ne talenta ili kvaliteta, a kasnije potpuno nestaju iz vrhunskog seniorskog sporta – ističe prof. Ostojić.
Profesor Ostojić navodi da sa sportovima opšte (aerobne) izdržljivosti, kakvi su kolektivni sportovi sa loptom, laka atletika (trčanje na duge staze) ili biciklizam, nema previše smisla početi sa sistematskim treningom pre 12. godine života. Ozbiljno bavljenje sportovima u kojima je mišićna snaga dominantan element (dizanje tegova, teška atletika, pojedini borilački sportovi) ne preporučuju se pre kraja puberteta.
Ima i izuzetaka. Pojedini sportovi u kojima je potrebno rano učenje tehnike i koji se odlikuju specifičnim takmičarskim zahtevima (tenis, gimnastika, plivanje) počinju sa aktivnim treningom na početku mlađeg školskog uzrasta.
Dr Dejan Đurđev, specijalista sportske medicine u Domu zdravlja u Pančevu, objašnjava da se dečaci ranije uključuju u sportske aktivnosti zbog genetski determinisanih takmičarskih sklonosti.
– Po nekim istraživanjima do 15. godine starosti odnos zastupljenosti dečaka i devojčica u sportskim aktivnostima je 60 prema 40 odsto – navodi dr Đurđev. – Posle 15. godine starosti taj procenat se znatno smanjuje kod devojčica na svega 10 do 15 procenata.
Odabir sporta treba da se zasniva na dinamici razvoja psihofizičkih sposobnosti imajući u vidu da se brzina najviše razvija od 10, 11. godine, snaga od puberteta pa nadalje, fleksibilnost, odnosno motorika od osme do 10. godine, aerobna izdržljivost od ranog detinjstva, a anaerobna izdržljivost tek od puberteta.
PREGLEDI
Kada je sportsko-medicinskim pregledom utvrđena zdravstvena sposobnost za bavljenje sportom, dete se usmerava na spektar morfoloških i funkcionalno-motoričkih testiranja kojima se procenjuju osnovni elementi forme, kao što su opšta (kardiorespiratorna) izdržljivost, mišićna snaga, mišićna izdržljivost, fleksibilnost, telesna građa deteta (tzv. somatotipizacija) i druge motoričke sposobnosti (npr. koordinacija, agilnost, brzina).
POSLEDICE
Profesor dr Sergej M. Ostojić napominje da sve posledice preranog bavljenja sportom ostavljaju zdravstvene, psihološke i socijalne posledice. Dete koje nije mentalno i fizički spremno za određeni sport može patiti od različitih sportskih povreda (npr. skakačko koleno) i sindroma pretreniranosti, poremećaja u rastu i razvoju (npr. odložena pojava prve menstruacije kod devojčica), poremećaja psihičkog sazrevanja.
KOME ŠTA LEŽI
– Timski sportovi (košarka, fudbal itd.) pomoći će detetu da nađe svoje mesto u društvu – objašnjava dr Đurđev. Dobiće ulogu napadača, odbrambenog igrača. Zato se timski sportovi preporučuju introvertnoj deci, jer se tako neće zatvoriti u sebe i isključiti od ostatka odeljenja. Sportovi licem u lice (tenis, badminton, mačevanje) zahtevaju jedan vid agresivnosti u odnosu na protivnika. Ovi sportovi su dobri za one kojima je teško da komuniciraju i izraze svoje emocije. Sportovi izdržljivosti (plivanje, džoging i ostali individualni sportovi) dobri su za decu kojoj nedostaje samopouzdanja (jer ih teraju da idu do granica sopstvene izdržljivosti).
Komentari (0)