Talenat u životu deteta – breme ili dar?

Mnogi veruju da se sa talentom čovek rađa, da pravi talenat ništa ne može omesti i da će svakako ostvariti sve svoje potencijale. Međutim, reč je o zabludi. U emisiji „Sve boje života” psihoanalitičar Aleksandar Kontić je ukazao na to da deca moraju zadovoljiti mnogo psiholoških potreba da bi u odraslom dobu realizovala svoj dar na pravi način. 

– Neka statistika čak kaže da dve trećine darovite dece ne uspe, što je zaista vrlo vrlo zabrinjavajuće. Ne uspeju zato što ne stignu do zrelosti koja će pratiti talenat. Roditelji, škola, zajednica, vršnjaci – sve je to nešto što će odlučiti da li će se talenat realizovati. Kod roditelja ima prilično pozitivnih stvari, ali nezgoda nastaje zbog toga što se, kako mi psihoanalitičari kažemo, ljudi teško odriču bilo čega – kad smo bili deca vrlo je moguće da smo imali fantaziju da smo nekako i talentovani, moćni… i onda nas realnost suoči sa tim da je to iluzija. To potisnemo ili dignemo ruke rezignirani jer nećemo biti nešto jako pozitivno. Kada roditelji dobiju dete koje etiketiraju kao darovito – ta želja se reaktivira. Doduše, ne „ja”, moje dete, koje je deo mene, sada je „to nešto” i tu onda mogu da nastanu velike tenzije.

– Zavisi i o kojoj vrsti darovitosti govorimo, ali vrlo je rano reći, etiketirati darovito dete dok je još malo. Praktično će adolescencija odlučiti da li je to zaista ono što očekujemo da će se jednog dana razviti. Šta se odrastanjem izgubi? Izgubi se motivacija usled tog tereta koji oseća dete želeći da zadovolji roditelje. Nekada roditelji imaju perfekcionističke potrebe. Imate takmičenje muzičke omladine, gde vidite dete koje je dobilo 99,99 od 100 procenata a roditelj je nezadovoljan. Poruka je: moraš biti barem perfektan ili razočaravaš. Ta deca onda vuku taj teret perfekcionizma sa sobom i to interferira sa onim što je prirodni talenat. To ume jako da smeta.
 

– Slično je sa nastavnicima – darovito dete traži i darovitog nastavnika. Statistike u svetu kažu da je negde jedan do dva posto dece talentovano, a jedan promil je čak više od talenta, to je možda nekakva genijalnost. A da li ih mi nađemo? U jednoj školi od hiljadu učenika imate dvadesetoro talentovane dece. Da li smo ih primetili, da li i kako ćemo gledati kuda će njihov razvoj ići? Ima još jedna opasnost koja je u vezi sa tim, nažalost, kultom uspeha – rezultati. Idu deca, takmiče se, potrebno je da donesu nagrade, da budu uspešna na račun nebavljenja kompletnom ličnošću, a to je jako važno.

Foto: Shuterstock

 

Ne treba se razvijati samo u jednom pravcu, ne može dete razviti samo svoje, na primer, muzičke sposobnosti. Sviraćete kakva ste ličnost. Šta je sa vršnjačkom grupom, u kojoj oni treba da se uklope? Nije im lako ni tu jer štrče, oni bi želeli da budu kao i druga deca, a opet, ne mogu, moraju mnogo više da rade.

Vrlo često razne ambicije pošalju dete koje ima petnaest, šesnaest godina, pod izgovorom „sredina ti je mala”, „ova zemlja ti je mala, ne može da te prati, idi u beli svet”. Tada se svet idealizuje. Ja ne kažem da tamo nema jako dobrih stvari za podršku talenta, ali daleko od toga da je to idealna varijanta. Sa petnaest, šesnaest godina pitanje je da li su ta deca zrela da se upute u svet, gde su standardi drugačiji. Možda bi bilo lepo da se setimo one priče o darovima koje neko dobije kad se rodi – neko dobije tri, neko pet, neko jedan novčić ili, u prenesenom smislu, talenat. Od onoga ko je dobio pet novčića mnogo više se očekuje da to umnoži nego od onoga ko je dobio jedan. Ako promaše – onda je to za njih jedna velika nevolja u životu, praznina koja se nikada ne može popuniti.

Izvor: RTS