Roditeljima nestalih beba ne treba odšteta, već istina

Vesna Medić porodila se 7. maja 1994. godine na GAK u Višegradskoj, posle blizanačke trudnoće. Iz porodilišta je, umesto sa dvoje, izašla sa jednim detetom. Za pet minuta stariju devojčicu odmah su joj rekli da je mrtvorođena, priseća se Vesna, da bi joj kasnije babica donela i pokazala oba deteta, i oba su, kako kaže Vesna, gledala, bili iste boje, i nisu plakali. Ipak, ubrzo joj je lekar rekao da je drugo dete mrtvorođeno, i da „nema šta da traži”.

I pre 24 godine kada se porodila, ali i u više navrata kasnije, Vesna je pokušala da prikupi makar dokumentaciju, da utvrdi kako je i da li je dete zaista preminulo, i gde se nalazi, da li je uopšte sahranjeno i dođe do nekih jasnih činjenica. Umesto toga, ostala je još zbunjenija, sa više sumnji, i sada već uverena da je beba koju je rodila ipak preživela te da je verovatno ukradena.

Prvo je dobila otpusnu listu iz porodilišta na kojoj piše sve onako kako i ona pamti, dok je podatak da je prvo dete mrtvorođeno naknadno dokucan. Već kod prijave koju je porodilište poslalo opštini Savski venac podaci se razlikuju i pojavljuju se greške – piše da je jedno dete živo rođeno u braku, a drugo mrtvo rođeno van braka, vremena rođenja su im zamenjena, a ne navodi se da se radi o blizanačkoj trudnoći.

Kada je 2013. krenula u novu potragu, ohrabrena brojnim sličnim slučajevima koji su dospeli do javnosti, ali i presudom Evropskog suda za ljudska prava u korist roditelja, Vesna je naišla na još oprečnije informacije, i uglavnom zatvorena vrata. U više navrata tražila je izveštaj sa obdukcije, a kako objašnjava, na svakom je pisao drugačiji datum obdukcije – prvo 12. maj, pa 31. avgust, a pojavljuje se i 6. jun. Na novi zahtev za objašnjenjem rekli su joj da se obrati Institutu za patologiju Medicinskog fakulteta. A oni su joj odgovorili da taj institut nije vršio pomenutu obdukciju. Jedina institucija od koje je uvek dobijala isti odgovor, od prvog do poslednjeg obraćanja, jeste pogrebno preduzeće.

„Samo oni su mi svaki put rekli da moje dete nije sahranjeno ni na jednom od beogradskih grobalja”, objašnjava ona čitajući njihove odgovore. Što samo još više budu sumnju da li je Vesnino dete zaista preminulo.

„Nemoguće je da ima ovoliko grešaka u dokumentaciji koju sam ja prikupila, a tako je i sa drugim roditeljima, i da za to niko ne odgovara. U tome je morao da učestvuje državni vrh – policija, opština, porodilišta, pa i Vlada, jer nismo mogli to vi i ja da uradimo. Ta deca, ako nisu mrtva, morala su dobiti matični broj, ličnu kartu, budu upisana u školu, dešavalo se da neke majke dobiju poziv za vojsku i onda im kažu da je to greška. Pa čekajte, ako je greška, hoće li neko da odgovara za nju?”, pita se Vesna, a donekle i sama odgovara na to da ne veruje da će nadležni ispuniti obećanje koje je roditeljima dao ministar Nebojša Stefanović i da će zaživeti rad Komisije za istrage o „nestalim bebama”.

Umesto istrage, Zakon koji je Vlada predložila omogućava roditeljima da dobiju odštetu do 10.000 evra. Ipak, na usvajanje i ovakvog zakona sa kojim se roditelji ne slažu, odlaže se još od 2014. godine, što je bio rok koji je ostavljen Srbiji po presudi Evropskog suda za ljudska prava. Za Vesnu ta presuda vredi – „koliko i svi ovi moji papiri, za koje sam očigledno zakasnila”.