Poželjno je da naučite decu da se suočavaju sa razočaranjima od malih nogu

Mnogi roditelji danas čine sve što je u njihovoj moći da njihova deca budu uspešna u svakoj aktivnosti kojom se bave i nikada, ali nikada, ne osete ukus poraza i razočaranja. Oni pokušavaju da ih maksimalno zaštite od tuge, frustracije, slomljenog srca i bilo koje druge psihičke i emotivne nelagodnosti kroz koje su sami prolazili kada su bili u njihovim godinama.

Postavlja se pitanje da li je ovakav način vaspitanja dobar za samu decu?

Stručnjaci za roditeljstvo nisu baš sigurni. Oni, naime, smatraju da je poželjno učiti decu od najranijeg uzrasta da neće sve u životu biti po njihovom i tako ih adekvatno pripremiti za stvaran svet van porodičnog doma. Suviše je primera naizgled psihički i emotivno stabilnih osoba u kasnoj adolescenciji (od 18. do 25. godine), koje mentalno pucaju kada se prvi put suoče sa nepovoljnim posledicama svojih odluka ili prosto lošim spletom okolnosti, a više nemaju iza sebe roditelje da za njih asporbuju udarac realnosti, navodi specijalizovani portal Psychologay Today.

Kada se nađu pred problemom, oni paniče, očajavaju, postaju depresivni i previše nostalgični za bezbrižnim detinjstvom. Šta onda roditeljima preostaje da učine da bi izbegli ovakav scenario?

Oni su tu da pruže svoju bezuslovnu ljubav i osnovne materijalne uslove za rast i razvoj deteta. Naravno, njihovi zadaci ne prestaju tu. Roditelji su ti koji se od najranijeg uzrasta igraju sa svojom decom i organizuju im različite aktivnosti. To se, međutim, nastavlja iznad poželjnog nivoa, pa se deca sve više navikavaju da budu pasivna i očekuju od drugih da im pruže zabavu. To ih liši neizbežnog suočavanja sa dosadom i bezidejnošću, što može dovesti do izostanka kreativnosti i inicijative u odraslom dobu.

Deca moraju da nauče da neće uvek neko drugi biti tu da ih uteši i olakša im teskobu. Ona takođe treba da nauče da sama prepoznaju da li preteruju u svojoj emotivnoj reakciji, i shodno tome, bolje kontrolišu svoje emocije. Nisu sva deca jednako uspešna u tome, budući da nisu sva iste naravi, ali praksa će im svakako pomoći da svaki sledeći put budu spremniji na nepovoljni ishod neke svoje namere.

Kao i svi drugi ljudi, i deca osećaju razočaranje kada nešto ne pođe po njihovom planu. Razočaranja su, međutim, sastavni deo života, kroz koji svi prolazimo. Ako se pravilno postavimo prema njima, porazi nam mogu poslužiti kao nauk za budućnost, zbog čega decu ne treba lišiti ovakvih dragocenih iskustava. Čaj i ako su njihove reakcije dramatične, bolje je da ih naprave i nauče da prevaziđu takve emocije u toplini svoga porodičnog doma, nego da se prvi put uhvate u koštac s njima u nekom novom okruženju.