Porodica, brak i žene: Zašto majke moraju na sve da misle

Organizovanje igre sa drugarima ili zakazivanje medicinskog pregleda za decu. Smišljanje kako sakriti povrće u njihovim večernjim obrocima ili staranje da ima dovoljno namirnica na listi za kupovinu.

Briga oko toga da li vašem sinu ide dobro u školi, da li vašoj ćerki trebaju nove cipele i kad da se zameni mašina za veš.

Sami za sebe, to sve možda izgledaju kao sitni zadaci – ali oni imaju običaj da se nagomilaju.

I ako pitate heteroseksualne parove sa decom koji partner ih najverovatnije obavlja, velika je verovatnoća da će većina dati isti odgovor: majka.
 

Brojne studije pokazuju da žene u heteroseksualnim vezama i dalje obavljaju najveći deo posla koji se tiče kuće i dece.
 

Mnogi parovi se trude da podele zaduženja pola-pola, a opet se iz različitih strukturalnih i socio-ekonomskih razloga na kraju ti zadaci dodele po tipičnim rodnim osnovama. Čak i kod parova koji misle da su postigli ravnopravnu podelu rada, skriveniji oblici staranja o deci obično završe na plećima žena.

Štaviše, sve veći korpus istraživanja pokazuje da, što se tiče zaduženja u domaćinstvu, žene obavljaju mnogo više kognitivnog i emotivnog posla od muškaraca.

Razumevanje zašto je to tako moglo bi da pomogne da se objasni zašto rodna ravnopravnost ne samo da je posustala već je počela da nazaduje, uprkos tome što se o njoj priča više nego ikad.

A šire razumevanje ovog rada skrivenog iza kulisa moglo bi da pomogne parovima da preraspodele taj rad malo ravnopravnije – nešto što bi, iako je isprva teško, moglo da odigra ključnu ulogu u pomoći da se majke malo rasterete.

Eksperti kažu da ovaj skriveni rad može da se podeli u tri kategorije koje se preklapaju.

Postoji kognitivni rad – razmišljanje o svim praktičnim elementima zaduženja u domaćinstvu, uključujući organizovanje igre sa drugarima, kupovina i aktivnosti planiranja.

Potom je tu emotivni rad, a to je upravljanje emocijama porodice; smirivanje strasti ako deca luduju ili briga oko toga kako im ide u školi.

Treće, mentalni teret, koji je ukrštanje ova dva: priprema, organizovanje i anticipiranje svega, emotivnog i praktičnog, što mora da se uradi da bi život tekao glatko.

Taj skriveni rad je teško izmeriti, zato što je nevidljiv i obavlja se interno, a što otežava da se odredi gde on počinje a gde sa završava.

Alison Daminger, doktorantkinja iz sociologije i socijalne politike na harvardskom univerzitetu, otkrila je 2019, da, iako je većina učesnika u njenoj studiji o kognitivnom radu u domaćinstvu bilo svesno da žene obavljaju lavovski deo posla, to još nije postao „normalizovani oblik rada”.
 

U studiji sprovedenoj na 35 parova, ona je otkrila da su muškarci govorili o svojim ženama koristeći izraze kao što su „projektni menadžer” ili su pričali o tome kako „one vode računa o mnogo toga”.
 

Štaviše, Daminger je identifikovala četiri jasna stadijuma mentalnog rada povezanog sa zaduženjima u domaćinstvu: anticipacija potreba, prepoznavanje opcija, odlučivanje za neku od opcija i, na kraju, praćenje rezultata.

Majke su radile mnogo više u sva četiri stadijuma, pokazalo je njeno istraživanje; dok su roditelji često donosili odluke zajedno, majke su radile više na anticipaciji, planiranju i istraživanju.

Drugim rečima, očevi su bili informisani kad je dolazilo do donošenja odluka, ali su majke prethodno uradile svu pripremu za njih.

Ovaj skriveni rad nosi sa sobom razne posledice; znamo, na primer, da su žene sklonije da brinu oko staranja o detetu od muškaraca, čak i kad nisu sa decom. To stvara dodatni stres, zato što je ono stalno prisutno – čak i kad bi trebalo da se skoncentrišete na neke druge stvari.

– Mentalni teret je ta nit koja uvodi vašu porodicu u vaš poslovni život – kaže Lea Rapaner, vanredna profesorka sociologe na Univerzitetu u Melburnu i autorka „Majčine zemlje”.

To je konstantna briga niskog intenziteta da li činimo dovoljno i o uticaju koje naše roditeljstvo ima na budućnost našeg deteta.

– Vi stalno pokušavate da ublažite buduće rizike.

Jedna stvar koja je zbunjivala Daminger bila je ta neravnopravna podela mentalnog rada koja, čini se, nije stvarala mnogo sukoba među njenim učesnicima.

Da bi bolje razumela zašto, sprovela je propratnu studiju godinu dana kasnije, u kojoj su parovi objasnili neke od ovih rodno karakterističnih ponašanja.

I muškarci i žene su sugerisali da je neravnopravna podela mentalnog rada takva zato što jedan partner radi duže ili su naveli da su žene „temperamentom sklonije organizaciji” – da su naprosto dobre u planiranju unapred.

Ovo je pokazalo da učesnici veruju kako iza ovih nejednakosti stoje razlike u ličnostima i poslovna ograničenja.

To su bili obrazovani učesnici koji su dobrovoljno pristali da učestvuju, tako da možda nisu do kraja reprezentativni, ali to i dalje pruža zanimljiv uvid u zabludu koje su druge studije već razvejale.

Žene nisu prirodno bolje u planiranju, organizaciji ili multitaskingu, od njih se samo očekuje da to rade više pa na kraju u tome postanu bolje. A opet, postoje i drugi strukturalni razlozi zašto žene nastavljaju da preuzimaju na sebe više mentalnog tereta.

Žene često pronalaze način da rade fleksibilno, dok se poslovi muškaraca doživljavaju kao stroži, njihove karijere su tradicionalno linearnije. To znači da su žene dostupnije za staranje o deci, i to onda rade više – i kao posledica toga, moraju o tome više da razmišljaju. Još važnije, rodna očekivanja koja kreću od rođenja mogla bi da objasne zašto su ideje o tome ko obavlja kućanske poslove i staranje o deci toliko ukorenjene.

Poznato je da ćerke rade više kućanskih poslova od sinova, na primer.

Ideali majčinstva takođe ulaze u ovu jednačinu.

Na primer, dom se često doživljava kao ženska teritorija.

Znamo da se o ženama sudi strože na osnovu njihove urednosti nego muškarcima.
 

Jedna studija je pokazala da, ako se za identičnu sobu za potencijalno iznajmljivanje reklo da pripada Dženifer a ne Džonu, Dženifer je ocenjena kao manje simpatična, manje sposobna i manje vredna od Džona.
 

Zaključak? Stanje u kom se nalazi ženin dom direktno se povezuje sa njenom vrednošću.

Ove ideje mogu da hrane same sebe. Zbog toga što se ženama više sudi na osnovu toga kako se vodi domaćinstvo, za njih onda postane od osnovne važnosti da iskažu „majčinsku kontrolu”. To znači preuzimanje na sebe zadataka koji bi mogli da budu podeljeni, kao što je izrada plana ishrane ili odabir odeće, suptilno signalizirajući da je to majčin posao.

Setite se samo starog vica: „E, pa obukao ju je njen otac.” Smešno je kad to tate urade loše, ali implicira da je neko loša majka kad to majke urade pogrešno.

Uprkos napretku koji smo ostvarili u normalizovanju muškaraca koji se staraju o deci, i dalje „vlada osećaj da su, kad se sve sabere i oduzme, žene odgovorne za krajnji učinak porodice”, ističe Daminger.

– To žene više košta ako stvari ne krenu kako treba ili se ne dese.

Činjenica da majke na kraju preuzmu ovaj mentalni teret, međutim, nosi sa sobom određene posledice.

Majke su pod većim stresom, umorne su i manje srećne od očeva, koji su srećniji tokom staranja o detetu, pokazuje istraživanje, delom zato što češće obavljaju zabavne, rekreativne aktivnosti.
 

Jedna švedska studija pokazala je da kad god su žene smatrale da je podela očiglednijih kućanskih poslova nepravedna, a percepcije o doprinosima svakog partnera različite, to je dovodilo do bračnih problema i povećavalo je verovatnoću razlaza.
 

Rizik je i premorenost majki, koje isprva mogu da traže pomoć, što može da deluje kao zvocanje ako mora iznova i iznova da se ponavlja.

– A to onda počinje da utiče i na vezu – kaže sociolog Danijel Karlson sa Univerziteta u Juti, koji je otkrio da neravnopravna podela odgovornosti u staranju o deci kod parova često dovodi i do manje seksa.

Ako su, nadalje, žene preopterećene kod kuće, to znači da mnoge od njih osećaju kako ne mogu fizički ili mentalno da ulože dodatne sate koje zahtevaju mnoga radna mesta, i tako onda rodni jaz u platama nastavlja da se širi.

Mnoge potpuno prestaju da rade.

Otkako je izbila pandemija koronavirusa, veza između rodne ravnopravnosti kod kuće i učinka žena na poslu ušla je u žižu javnosti više nego ikad do sad.

Iako su na delu mnogi sistemski problemi, rešavanje pitanja skrivenih kućanskih poslova među parovima moglo bi da pomogne da se olakša teret koji pada na pleća žena i sprečava ih da se bave drugim aktivnostima.

Očigledno je da većina muškaraca želi više da učestvuje u životima svoje dece, tako da bi, kako bi se ovo olakšalo na individualnom planu, parovi mogli direktno da razgovaraju o tome ko radi šta, i to od slučaja do slučaja.

Ne vredi odvesti decu na igranje sa drugarima, ako je neko već isplanirao i organizovao tu aktivnost.

Da bismo razvili nove navike koje će pomoći da se podeli taj teret, moramo nevidljivo da učinimo vidljivijim. Svest o tome je dobar prvi korak, slaže se Daminger, i to stalna svest o tome ko obavlja koji zadatak, uključujući i planiranje.

Ako eksplicitno istaknemo koliko planiranja je potrebno za svaki aspekt staranja o deci i kućanskih poslova, postaće jasnije koliko tačno skrivenog posla mi obavljamo.
 

Srećom, nemaju svi parovi neravnopravnu podelu staranja o deci: istopolni parovi, na primer, imaju mnogo ravnopravniju podelu u poređenju sa heteroseksualnim parovima, budući da oni ne robuju očekivanim rodnim ulogama. To samo pokazuje da teret očigledno može da se podeli kad se otvorenije razgovara o njemu.
 

Na društvenom nivou, stoga, moramo isto tako da preispitamo neka veoma duboko ukorenjena verovanja o tome šta je uloga muškarca, a šta žene.

Karlson, predvodnik istraživanja koje je pokazalo da egalitarni pristup deljenju zadataka doprinosi učestalijem seksu, kaže da moramo da uzmemo u obzir i „strukturalne faktore koji utiču na odsustvo fleksibilnosti na poslu”. Među njima su „hraniteljske norme za muškarce” i „idealna radna kultura koja gura muškarce u radnu snagu, a drži ih podalje od doma”.

Politika bi takođe mogla da pomogne – istraživanja pokazuju da se muškarci koji uzimaju roditeljsko odsustvo više staraju o deci kasnije.

Ali, u odsustvu korisne politike, možda je najbolji način da žene smanje mentalni teret tako što će raditi manje.

Isprva će možda biti teško postići bilo kakvu dugoročnu korist, kaže Karlson.

– To je praktično klasično operantno uslovljavanje. Ne trpamo muškarce u lavirint ili ih izlažemo elektrošoku kad uzmu hranu… ali je to više: „Oh, nisam se setio da to uradim poslednji put i posledice su bile negativne.”

Vremenom, ako budemo radile manje, moći ćemo da povećamo učešće našeg partnera i, zauzvrat, oslobodimo više mentalne energije za posvećivanje sebi. Isprva, možda ćemo zbog toga biti osuđivani, ali to može da dovede do kasnije veće sreće.

Svi, na kraju krajeva, učimo radeći.