Draga kćeri,
Progoni me jedna noćna mora već mesecima. Ti mi prilaziš, kao nesigurna desetogodišnjakinja i pitaš: „Mama, mogu li da vidim svoju radosnicu? Potrebni su mi neki datumi i informacije za jedan školski projekat.”
Skrivajući pogled i suzbijajući suze stida, pronalazim duboko u fioci plavo-žutu knjigu. Ti je uzimaš iz mojih drhtavih ruku. Nekoliko čestitki, narukvica iz porodilišta sa brojem 534 i još par sitnica ispadaju iz nje. Za tebe, to je samo gomila neorganizovanih sitnica koje ništa ne znače.
Ali ja se sećam. Na tom papiriću je prvi krug koji si nacrtala. Taj smajli koji liči na krompir? Prvi put kad si mene nacrtala, sa nepune tri godine. A taj kolaž od otisaka prstiju? Tvoj prvi projekat u vrtiću. Listaš žute papire i tačno znam šta vidiš. Gomilu naizgled običnih fotografija i previše praznih strana.
Evo i fotografije izlaska iz bolnice. Sva si smežurana i ružičasta.
Vidi, 26 slika sa tvog prvog rođendana… par iz parkića gde smo išli da se igramo… evo i prvog dana vrtića! Ne, nisu to suze na mojoj jakni, to su kapi kiše… Nijedna slika sa oproštajne žurke iz vrtića ni polaska u školu…
Na kraju, par rukom napisanih beležaka:
7 nedelja: Još ne spava, ali vidi ti samo taj osmeh!
5 meseci: Izgleda da izlaze zubići. Glođe sve što može da dograbi.
11 meseci: Prvi korak!
29 meseci: Odlučili smo da ostavimo dudu. Uh, koliko nam samo nedostaje…
.jpg)
Mnogo momenata je važnije proživeti nego zapisati
Preskačeš prazne strane i stižeš do strane sa prvim zubima. Nepopunjene. Samo pored prvog zubića stoji samo mesec kad je izbio, pošto sam kasno zapisala i već bila zaboravila datum.
I vidim tvoj zbunjen i optužujući pogled: Ne voliš me. Da me stvarno voliš, napravila bi mi radosnicu na koju bih bila ponosna. Zapisala bi sve važne stvari da ništa ne zaboravimo. Zar ti nije bilo važno?
Evo, probaću da ti objasnim:
Nisam zapisala tačan dan kad si izgovorila svoju prvu reč jer sam bila prezauzeta tapšanjem, upijanjem tog slatkog glasića i tog prvog „mama” koje sam toliko čekala! Bila si tako radosna kad si videla moje uzbuđenje, tako ponosna i ponavljala tu reč još sto puta. Želela si da te slušam i radujem se. I baš to sam i uradila.
Nije bilo vremena da uzmem radosnicu u ruke tog dana kad ti je izbio prvi zub jer si bila toliko uznemirena i nervozna da nisi dozvoljavala da te spustim ni na jedan sekund. Samo si htela da te nosim, držim i pevam ti. To sam i radila.
Zaboravila bih da zapišem koliko si bila teška posle svake kontrole jer si posle svih vakcina i čekanja kod doktora kući uvek dolazila umorna i plačljiva i nisi želela da se odvojiš od mene. I tako smo se mazile i gledale Nodija dok nam se obema nije popravilo raspoloženje.
Nisam zapisala od čega je bila torta na tvom drugom rođendanu jer sam naučila lekciju na prvom. Umesto velike skupe žurke, napravila sam sama jednostavnu tortu, sendviče, naduvala balone, pozvala one drugare koje znam da najviše voliš i uživala u sjaju u tvojim očima i radosti dok otvaraš poklone. Kad se sve završilo, nisu te interesovali pokloni. Samo si htela da cepamo i bacamo ukrasni papir u koji su bili umotani. To smo i uradili.
I nije tačno da nisam pokušala da slikam tvoj polazak u školu. Istina je da su mi oči bile toliko pune suza da nisam smela da podignem pogled da neko ne bi primetio. Ali pokušala sam da slikam.
I svaki put kada bi naišlo kišno popodne i ja pomislila: „E, baš bih sad mogla da popunim radosnicu!” jedna bucmasta pesnica bi me uhvatila za nogu a osmeh koji razoružava bi samo izustio: „Mama, dođi da se igramo zajedno.”. I baš to sam i uradila… Svaki put.
Komentari (0)