Odrasta se u šest koraka

Od rođenja do 19. godine dete prolazi kroz šest razvojnih faza. U svakoj od njih ono treba da savlada određene zadatke i očekivanja okoline, ali i da pokuša da ostvari svoje želje. A kako izgleda svaka od ovih razvojnih faza, otkriva Aleksandra Jovanović Mađar, psiholog, psihoterapeut i porodični edukator.

Najkraća i najstresnija faza i po majku i po bebu. U ovom periodu beba u potpunosti zavisi od drugih, prvenstveno od majke, tako da bez njene brige ne može ni da opstane.

U ovoj fazi najvažnije je da se stvori harmoničan odnos između roditelja i deteta jer je on važan preduslov za stvaranje trajnog poverenja. Roditelji treba stalno da pokazuju naklonost, da reaguju na plač i da zadovoljavaju sve bebine potrebe u što kraćem roku. U trenutku rođenja plač je refleksan i ima fiziološku ulogu, a kasnije, usled reakcija okoline, plač postaje signal kojim dete oglašava svoje potrebe. Zato je važno da beba u ovoj razvojnoj fazi nauči kako da privuče pažnju plačem.

Uočavaju se prvi oblici učenja. Oko šestog meseca dete počinje da razlikuje poznate i nepoznate ljude koje uočava u svojoj blizini. Čulima intenzivno istražuje okolinu, osluškuje, miriše, gleda, dodiruje, lupa, vrišti… Tako se upoznaje i sa svojim mogućnostima i okolinom. Kratko ih drži pažnja.

U ovoj fazi roditelji često iz straha zabranjuju detetu da istražuje i neprekidno mu govore „ne”, što je pogrešno jer se tako sputava razvoj dečje radoznalosti. Ne govorite „ne trči”, „ne skači po bari, isprljaćeš se”, „ne diraj daljinski”… Roditelji koji često zabranjuju detetu da istražuje i da se samostalno zabavlja kasnije će se žaliti da njihovog osnovca ništa ne zanima i da u njemu nema nimalo radoznalosti.

Dete plače da bi roditeljima signaliziralo da mu nešto treba. U prethodnim fazama plač je zahtevao brzu intervenciju, a sada i roditelj i dete treba da nauče da na plač ne mora da se odreaguje. S tri godine dete već ume da kaže šta želi, ali brzo uviđa da roditelj neće uvek reći „da”, pa nastavlja da iskazuje negodovanje plačem.  Tako nastaju iznuđivačka osećanja. Ona nisu stvarna jer služe samo za ostvarivanje želja i postizanje cilja. Ako dete besom istera svoje, ono bes smatra prečicom do cilja i ponašanjem koje se nagrađuje. Dugotrajno tužno plakanje može da izazove osećaj krivice kod roditelja i da ih natera da popuste. Na taj način i tužno plakanje, kao i bes, postaje iznuđivačko osećanje. Ovi modeli ponašanja češći su kod devojčica, a leče se samo ignorisanjem.

Dete počinje da se pita ko je ono i gde pripada, i često se upoređuje s vršnjacima. Ovo je faza identiteta, stvaranja prve slike o sebi. Sa tri godine pojavljuju se prvi strahovi i prvi rituali kojima se deca brane od straha – spavaju s omiljenom igračkom, crtaju simbole, ostavljaju stvari na određeno mesto, traže da im se čita omiljena bajka…Iako dete ume da razlikuje dobro i loše ponašanje, ono nastavlja da „testira” roditelje da bi saznalo kako oni žele da se ono ponaša. Na kraju ove faze, sa šest godina, deca znaju da kažu za sebe da su pametna ili glupa.

S temperamentom se rađamo, karakter oblikujemo tokom odrastanja, a u ovom periodu formira se konačna struktura deteta. U kakvu će osobu dete izrasti, da li će biti vredno, saosećajno, istrajno, odgovorno… zavisi i od roditelja jer su oni bitan faktor u formiranju karaktera deteta. 

Decu treba učiti da ne odustaju olako od stvari koje im se na prvi pogled čine teškim. U ovoj fazi treba im posvećivati mnogo vremena, puno im pričati i objašnjavati jer nakon 12. godine neće mnogo mariti za roditeljske stavove. Sada se postavlja temelj za fazu adolescencije, kada roditeljska moć nad detetom slabi i kad ono počinje sve više da pada pod uticaj vršnjaka.

 

Dete se menja brže i naglašenije nego u svim prethodnim fazama zato što prolazi kroz dva procesa – pubertet i adolescenciju. Pubertet je anatomsko-fiziološki proces, koji karakterišu fizički razvoj i somatske promene koje ga prate, a adolescencija je psiho-socijalni fenomen vezan za psihički razvoj deteta koje traži vlastite životne stavove. Roditelji počinju da se suočavaju sa problemom kontrole ponašanja jer dete želi da proba mnogo toga novog. Sukobljavanje stavova i iscrpljujuće rasprave između deteta i roditelja 

treba da pomognu detetu da shvati da treba da veruje roditeljima i da, u krajnjem slučaju, mora da poštuje njihova uverenja.

Dete će biti duboko razočarano ako mu roditelj dopusti da ga nadvlada u diskusiji, da mu ospori početni stav, da ga pokoleba i da mu popusti. Zato roditelji moraju da budu dosledni i u razmišljanju i u ponašanju.

U ovoj fazi deci je jako važno da budu lideri u vršnjačkoj grupi. Pitaju se„ko sam ja” i „šta ću raditi sutra”. Osećanja su im jaka, preosetljivi su, boje se smrti više nego ikad i zato rade stvari za koje misle da će ih učiniti besmrtnima.