O hrani, bubašvabama i ubledelim porodiljama
Bilo je ljubaznog i manje ljubaznog medicinskog osoblja, ali niko nije bio neprijatan ni prema kome, bar ne prema ženama koje su bile sa mnom u sobi, niti sam žalbe mogla da čujem na hodnicima od drugih porodilja
Trebalo mi je desetak dana da malo saberem utiske iz porodilišta i na kraju shvatim da je sada potpuno nebitno sve što mi je tamo zasmetalo i nema apsolutni nikakav uticaj na odluku da li ću imati još dece i gde ću ih rađati.
Bol, neprijatni mirisi, hrana i sve ostalo što ću opisati, a o čemu nisam imala prilike detaljno da čitam, takođe nisu tu da bi nekoga odvratili od porođaja, jer kad se malo čedo vidi i kada je tu živo, zdravo i umotano, sve proživljeno postaje smešno.
Žalbe, ljubaznost, medicinske sestre…
Suštinski, nekih posebnih zamerki iz porodilišta nemam. Bilo je ljubaznog i manje ljubaznog medicinskog osoblja, ali niko nije bio neprijatan ni prema kome, bar ne prema ženama koje su bile sa mnom u sobi, niti sam žalbe mogla da čujem na hodnicima od drugih porodilja. Ali svakako da nije bilo savršeno.
Zasmetalo mi je kada drugo jutro nakon carskog reza više nisu davali lekova protiv bolova i što je sestra odbila da mi pomogne da ustanem iz kreveta zato što, kako uz blagi osmeh reče, „drugi dan žene ustaju same”, i što nije htela ni da mi podigne uzglavlje kreveta da bih lakše ustala jer „ne može to da uradi dok ležim”.
Onda sam zaključila da im je to praksa, možda okrutna, ali je tako i donekle razumem. Malo ih je na odeljenju i kada bi svaki dan podizale sve žene, od onih sitnih i mršavih, do nas visokih i krupnijih, pa kičmu bi svoju polomile.
A ustajanje iz kreveta bilo je i više nego teško.
Taj drugi dan nakon porođaja sam zbog bola ustajala i plakala istovremeno. Isto su radile i cimerke. Ipak, svaki naredni dan bio je takođe bolan, ali znatno lakši nego prethodni. Za svaki odlazak do toaleta prvo mi je trebalo desetak minuta psihičke pripreme. Potom sam se polako podizala na laktove, a onda brzim pokretom i na šaku jedne ruke.
Mišićima nogu vukla sam se ka ivici kreveta, kada bih obično osetila da mi se krevetska mušema, neophodna zbog krvarenja, zalepila za zadnjicu, jer zbog drena ni mrežaste gaćice nisam mogla da nosim. Taman kada bih uspela da je sklonim, i pridignem se na šake, moja cimerka bi tresnula: „Joj Rajka, vidi kakve smo, kao ranjenici u bolnici u ‘Lepa sela lepo gore’”.
Ili bi joj, takođe tokom mog ustajanja, sestra izmlazala grudi, a ona bi odvalila: „Bolje da dovedete nekog tatu da to mleko izvuče. Ali nekog bez zuba!”. Tada bih naravno celu scenu zamislila, počela da se smejem, konci bi se zategli kao da ih neko čupa, a ja ponovo pala na leđa i ceo proces ustajanja morala da ponovim, s tim što mi tada uopšte ne bi bilo jasno kojom taktikom sam prethodni put lako uspela da se pridignem na laktove.
Međutim, kad donesu bebu na podoj okrenem se na bok očas posla, namestim se da nam obema bude udobno, i dok beba sisa ništa me ne boli. Zato kad je odnesu, prirodni analgetik nestane, a odlazak do toaleta se ponovo pretvara u noćnu moru.
Priroda koja spašava!
Ipak, ima jedna toliko obična, normalna, od kada je sveta i veka prisutna stvar, ali ipak i dalje, posebno među ženama, u svakodnevnici, ali ne i u porodilištu, tabu, koja tegobu pretvara u milinu, i osmeh na licu sigurno obezbeđuje. Reč je, drage moje dame, biću prosta – o prdežu.
Kada nakon carskog reza (ne znam da li je isto kada je porođaj proteko prirodnim putem) krenu gasovi da vam pretaču po stomaku s jednog kraja creva na drugi, a lekari vas svaki dan u viziti pitaju jeste li imali stolicu (što je, bar meni, u porodilištu bila nemoguća misija s obzirom da wc šolja u mojoj sobi nije imala ni dasku, pa ni podmetače koje ranije kupih nisam imala gde da stavim), vama je prdež jedina nada da taj podmukli bol u stomaku prestane.
Problem je kada se to ne desi, već pred izlazak, implodira u organizmu, dođe vam da zaplačete. Ali kada, da prostite, prdnete, od cimerki dobijate aplauz, jer saosećaju s vašom mukom s obzirom da je i same proživljavaju. I jedno je sigurno, otkrivam vam tajnu, kada na porodilji u jednom trenutku vidite zgrčeno, a u drugom opušteno, smireno lice, budite sigurni šta je neposredno pre toga uradila 😉
Preporučena šetnja hodnicima je tek priča za sebe
Kao na modnoj pisti šetaju porodilje, tamo-vamo. Ali nije isto – muka i bledilo na licu (i sjaj zbog bebe u očima), fleke od nadošlog mleka na spavaćicama, kičma blago pogrbljena, jauci povremeni i u većini slučajeva ogroman dred od punđice na vr’ glave zbog višednevnog nečešljanja ono su što ih karakteriše.
Nađe se na toj modnoj pisti i poneki krvavi mrežasti uložak, nekome ispao tokom šetnje, koji izmučena porodilja nije mogla dohvatiti i baciti, jer od šake do poda svetlosna je godina. Razmene su tu i iskustva, čuju se i abrovi, „kako ona tamo ima tako malo godina, a već peto dete rađa” ili „kako, zamisli, onu muž ostavio kad je saznao da je trudna” i svašta nešto još za prepričavanje i razonodu do otpusta kući.
U jednom trenutku sam se i zapitala zašto se žene po forumima toliko žale na čistoću, kad spremačice zaista po nekoliko puta dnevno čiste i sobu i kupatilo i bacaju smeće, a onda videh tri bubašvabe kako jurcaju pravo ka mojoj papuči.
S onog kreveta, gotovo bespomoćna, u mislima ih zamolih samo da je preskoče, i za divno čudo poslušaše me, odoše nekud svojim poslom.
Sad me možete psovati do mile volje, ali za te bubašvabe krivim isključivo porodilje.
Hrana u porodilištu jeste prilično loša, ali kada u svoje natkasne naguraju voća, keksa, soka, prikupe sve kao hrčak, pa to drže otvoreno, a bubašvabe naravno vole hranu, logično je da će ih biti u izobilju i da ih ni najjača dezinsekcija neće iskoreniti.
I za kraj – hrana
Eh da mi je samo ta mašta za pripremanje „obroka ni od čega” bila dok sam studirala i ostajala bez novca. Da nije tužno bilo bi smešno šta sam sve u porodilištu jela, posebno dok sam bila na „normalnoj” ishrani na Patologiji trudnoće.
Večera – parče barene slanine, pola paprike, dve kriške hleba.
Doručak – kolut salame, minijaturna kriška sira, jogurt i dva parčeta hleba.
Ručak je još bio ok (zanemarićemo što je neukusan) – supa, dve punjene paprike, hleb, ali je zato pobedila večera – makarone s KUPUSOM.
Ako niste probali i nemojte (mrtva trka šta je goreg ukusa – to ili ono ricinusovo ulje što sam morala da popijem)!
Nakon porođaja bilo je tu još dosta kreativnih rešenja, na primer za doručak dva parčeta hleba s kašikom pavlake. Ali, nisam bila gladna iako nisam jela ništa drugo. Meni se izgubio apetit, ali nekima i poraste, pa traže hranu od kuće. U svakom slučaju, za tih šest dana mi ništa nije nedostajalo.
E da, da ne zaboravim – i nikome nikakav novac nisam dala, niti znam kome bih ga dala, niti je ko nakon porođaja zvao mog muža da mu kaže da spremi toliko i toliko para (kao što mi reče porodilja iz susedne sobe da je čula da jedan lekar to radi). Pretpostavljam da bi, da se to desilo, morao da usvoji i mene i Milušku.
O autorki
Radmila Leovac je novosadska novinarka i strastvena Užičanka. Ona i njen muž Zoran su početkom septembra postali roditelji svoje prve bebe, devojčice Miluške. Ovo je Radina priča.
Toliko sam se smejala!!!!!
Ovaj tekst me je bas vratio u Betaniju 🙂 sve je tako kao strasno a ustvari i nije. Ja sam na to gledala kao na kako drugim zenama tako i meni i sve sam to zaboravljala kad mi donesu moje dete na podoj. Gledala sam samo kako da mi prodje vreme do novog podoja da ga opet vidim i mazim. Nista to nije strasno (ako nisi bas razmszena) 🙂 … tu su cimerke da ti ulepsaju vreme bar sam.ja imala tu srecu. Klima je radila, bubasvabe su bile malecke 😀 setnja hodnikom prava avantura, sestrice na odeljenju predivne, eto u sustini nije tako strasno 🙂
divan tekst 🙂 potpuno realna slika
ja sam se porodila krajem avgusta ove godine drugu bebu rodila u istoj bolnici u beogradu. babice su ne samo prema meni u glavnom prema swima neljubazne kao da one nisu zene’nit pomognu nit odgovore kad ih nesto pitas,a sto se cistoce tice tamo je uzas !!!
Porodila sam se u junu ove godine u novosadskoj Betaniji i pored uzasnog porodjaja ne mogu reci nista negativno. Jedino cime sam bila nezadovoljna su odvratne babice (bar one koje su mene zadesile) kojima je smetalo sto su mi za 16 sati lezanja pod indukcijom morale menjati posteljinu.
Sto se tice sestara koje su dole, kako onih zaduzenih za bebe, tako i onih zaduzenih za mame, imam samo reci hvale.
Kada je hrana u pitanju nije strasno, raznovrsno je i nije da se ne moze jesti.
Ja sam se porodila u Betaniji pre mesec dana.Moram da priznam da nosim pozitivne utiske.Pohvalila bih odeljenje za Patologiju,sestre su bile divne i boravila sam tamo dva puta,jednom u toku trudnoce i drugi put kad sam odlazila na porodjaj.Sto se tice hrane nisam izbirljiva, rucak mi je bio odlican i vecera je bila ok.
Jedino od ishrane sto mi se nije svidelo i sto inace ne jedem ni kuci su salama i virsle,ali to nije bilo svaki dan.Pohvalila bih i doktora Sobota koji me je poradjao i babicu Vesnu,ne znam da li sam ja imala srece da su se oni zadesili na dezurstvu,ali sve je proslo kako treba,slusala sam sta mi govore i tako sam i radila.Nisam trosila vreme na viku i dreku i nisam isla na epidural,nisam htela.Znala sam da mi vristanje ne moze pomoci,jer tako trosim energiju bezveze,ali mi je opet bilo zao zena koje su vristale od bolova,svako ima drugaciji prag bola i tolerancije.Bilo je jako tesko,ali mislim da sam izdrzala momacki.Zato ne osudjujem nikoga. Postovanje svim mamama koje su se porodile prirodno ili carskim rezom,jer svaka od nas nosi svoje muke.Ono sto bih mogla jos da kazem jeste da najmanje osoblja imaju na odeljenju gde su mame sa bebama posle porodjaja i tu je pravi haos,to je neka zamerka,jer ne stizu sve da obidju,a zene ne smeju prvi put da ustaju same i ne menja se posteljina,ti iskrvaris,ali opet stavljas podloge ispod sebe koje poneses.Cistacice su isle stalno brisale,skupljale otpad,ali dzaba,nas je puno i tesko da higijena moze da bude na nekom zavidnom nivou,jer sve krvarimo i puno je zena na jednom kupatilu i wc-u.Svakako porodiliste nije hotel gde sam dosla da se odmaram i nego da se porodim i da zavrsim sa tim.Zato mozda nisam sve to tako dramaticno shvatila,iako mi je ubedljivo bilo najgore ustajanje i krvarenje,a moras htela ne htela da presvuces bebu i nahranis,jer nema ko da ti pomogne od sestara.To mi je opet pomoglo da brzinski naucim sve sto je bitno s obzirom da sam prvorotka i da bas puno ne znam oko bebe i da je postojao strah od svega vezano za bebu.Gledala sam nekako da u svemu tome izvucem nesto pozitivo,jer svima je isto samo zavisi kako to dozivis.Imala sam i ok.cimerke u sobi,pa smo jedna drugu bodrile i pomagale,opet smo sve tu u istom sosu.To je neko moje generalno iskustvo.Svako ce doziveti neke stvari razlicito,najbolje je da niko ne bude vodjen tudjim utiskom,da budete bez prevelikih ocekivanja nego da stvori neki svoj utisak i samo bez straha od porodjaja i svega sto ce doziveti u porodilistu i samo hrabro.Zelim srecu svim mamama i onima koje ce to uskoro postati.Pozdrav svima. 🙂
Porodila sam se u Misovicu,carskim rezom. Licno sam prezadovoljna doktorima,sestrama,hranom,sobom… ali npr moja cimerka je kukala na sve zivo. Mislim da je sve stvar toga kakva ste osoba u stvari. Ako ste razmazeni folirant naravno da ce vam sve zivo smetati pa makar drugi stenjali za vas u privatnom porodilistu. Ali ako ste prizemni i ponasate se isto kao sto se ponasate kod svoje kuce,bice vam ok
Ja sam se porodila carskim u Frontu pre mesec ipo dana, i bas sam zadovoljna, nikakvo ruzno iskustvo nemam. Jako brzo. Sam se oporavila, treci dan je vec bio mnoogo bolji, a kad smo izasli kuci sve sam sama radila, rana me skoro nije ni bolela vise. Jako je bitno da se sto vise ustajei okrece na bok iako boli, jer svaki naredni dan je laksi.
Nasmejah se na opis postporodjajnog oporavka od Carskog reza,posto isti preziveh u julu. I imala sam divnu cimerku koja je takodje zasmejavala svojim komentarima. Nas su najvise nervirale cistacice. Da se razumemo,nije njima lako da ciste sve ono,ali ti moras da ustanes iz kreveta nakon operacije i sve poleti iz tebe,a ona ti se jos razdere i tera te da se vratis u krevet.
Iskreno, mene ste ovim tekstom slatko nasmejali. Nakon prvog prirodnog porodjaja, zbog epiziotomije, odlazak u wc je bio pravo mucenje (kao u vicu “Izadji, izedem te”). Zbog tog iskustva, drugi porodjaj je spremno docekan. Mikroklizma je zakon.
Uzivajte u divnim trenucima sa Miluskom u zdravlju i sreci.
meni je hrana u visegradskoj bila sasvim ok. u nasoj sobi klima je bila pokvarena pa smo se bas kuvale.
U Krusevcu za veceru dobijete parce hleba ili jednu omanju kiflu i jogurt. Toliko…
ja o bolnici u Visegradskoj imam samo reci hvale,sto za hranu,doktore,medicinske sestre,ma svi su divni,i svim buducim mama od srca preporucujem Visegradsu!!
Subotica: nocna beba,dorucak pirinac sa kakaom presladjen,rucak batak sa pireom sa koprom,vecera pecivo sa cvarcima sa jogurtom,dan 2:dorucak lisnato pecivo sa salamom I jogurt,rucak belo meso sa taranom sa belim lukom I malo cvekle I sok,vecera burek sa sirom I jogurt,dan 3:dorucak pica pecivo sa jogurtom…kuvano je stvarno.bilo ukusno I dovoljno,ali kad je od 7 obroka,4 bilo testo,moja zuc se pocela malo buniti..em sto ne drzi dugo,pa smo nadopunjavale sa vocem I plazmom 🙂
A Niš! Sarma, makarone sa mesom, supice, čorbice pileće i teleće, šnicle, pirei razni… ko’ u Balaševićevoj pesmi “al se nekad dobro jelo-baš”!!! 😀 Što se hrane tiče-kao u restoranu! Ostalo-no coment!!
Kad sam se ja 2013 porodila u niskom porodilistu,od hrane je bilo jedino: dorucak i vecera nekoliko keksa sa cajem,rucak samo klot pire krompir, i za veceru nekad griz. i to je to. nema mesa,supa,hleba,voca,povrca. nista. posto sam 10 dana bila u bolnici smrsala sam i stomak mi se vratio kao pre trudnoce :). hvala im na tome 🙂
Prvo jutro posle carskog ustala sam sama kao i sve druge. Udje u sobu u 6 ujutru i kaze ustaj i nema tu hocu necu. Ustala sam posle 15 min ! Ali sam zadovoljna cak mi nije smetala hrana jedem sta ima… a svaki put je bio caj ili supa i hleb ostalo sta ima…
U Zemunskoj bolnici imam samo reci pohvale sto se tice osoblja,cistoce (ne računajući porodilje koje bace gde sta stignu,a jadne spremačice trce za njima i ciste)naravno i sto se hrane tice svaka im cast sve je super i ukusno,raznoliko. Tako da porodilje trcite u Zemunsku bolnicu necete se pokajati 🙂
Haha kao da sam ja pisala. Sve sam i ja prosla, samo sto sam ja jos imala cevcicu(auspuh sto bi tada moja cimerka rekla) imala u guzi zbog gasova. Meni je sjajno bilo, i jedva cekam da ponovim dozivljaj tj da dobijem jos jednu malu bebu😀😀
Podsetila si me na ta 4 dana u Betaniji kad sam rodila carskim rezom u junu drugu bebu. Samo sto sam ja valjda naisla na sestre koje su bile voljne da malo pripomognu tokom tog prvog ustajanja nisu bile lose al ovo ostalo sto se tice hrane i bubasvaba uh kao da sad gledam 🙂
Pohvale za pozitivan stav, čestitam rođenje bebice i želim brz oporavak… Ja se spremam uskoro na osmi carski, prošla svašta, ali dodala bih samo ovo: mamice, pomagajte jedne drugima… Znam da mnoge to i rade, ali – još više :). Kad je za jelo bio pileći batak, a moja cimi redovno porođena GLADNA, onako baš gladna, a meni nije bio problem pojesti bonžitu (tog imam uvijek baš zbog problema sa stolicom)… Kako je bila zahvalna! Za batak!!!
Kako mislite 8-mi carski? Ja sam mislila da sme 2 ili 3 maksimalno, da se od toga materica istanji. Zanima me jer sam dvoje rodila carskim i iako sad ne zelim vise dece zanima me koje su mi opcihe za buducnost.
Pa, eto, mi smo želeli još dece :). Istanji se materica, posle kojeg ne znam tačno, ali eto, ja sam sedam imala, sad je malo rizično i pazim se i eto – moguće je ( kažu da u Australiji mislim ima i i žena koja je imala 9 – ne poznajem je :)… Znam puno žena sa tri, nekoliko sa 4 i 5… Sve najbolje!
Gospode Boze