“Učiteljice, mene je sramota, ali ja ću moći da upišem samo za zidara, nemojte me zato pred svima pitati ono Vaše pitanje:
Što bi voleo da radiš kada odrasteš?”
Znala sam. Znala sam! Došlo mi je da urlam, da vrištim, da odem u zbornicu i da sazovem jedan GRADSKI RODITELJSKI SASTANAK!!!
SASTANAK NA KOJI ĆE BITI POZVAN ČITAV GRAD!
Jedan vaspitni roditeljski na koji ću pozvati sve one koji su ovom dečaku usadili SRAM prema ZANATSKIM ZANIMANJIMA, prema POŠTENOM RADU, RADNIKU, MAJSTORU!
Nije on to umislio. On zna što oko njega misle svi oni kojima je okružen.
Zna on s kojim prezirom se u osnovnim školama govori i odnosi prema majstorima, radnicima i seljacima.
To je prvo naučio još pre škole.
To je sam video svojim očima.
Foto: Pixabay
“Zašto ćutite? Nećete me to pitati pred svima, je l’ da?” – pita me na hodniku i čeka.
“Hvala ti na ovome. Ali sad ćemo se dogovoriti nešto. Pitaću te. I hoću da najponosnije što možeš, glasno i hrabro, odgovoriš da želiš biti zidar. Jasno? Ostalo prepusti meni.”
Bio je uplašen, ali mi je verovao.
Postavila sam to pitanje na času. Baš se dobro uklopilo u čas.
Došao je red i na njega. Mojeg budućeg zidara.
Ustao je i rekao da će biti zidar.
Tačno se dogodilo ono čega sam se bojala, ali što sam i očekivala.
Foto: Pixabay
Počeli su sprdači sa svojim sprdnjama i ismejavanjima.
Bravo! Zapljeskala sam im. Bravo! Dok sam postavljala ovo pitanje, molila sam se u sebi da vi niste takav razred.
Da ste viša svest.
Da neće biti ovakvih reakcija.
Duboko ste me razočarali.
Od sutra nastavu imamo na livadi.
Zaurlali su od oduševljenja, a onda su se zapitali…
Ali…
Napolju je sneg…
Sutra i poledica…
Da…kiša…i hladno je…
Proradili im klikeri odjednom.
Ali ne prava savest, nego sebična briga za sebe, da ne sede na ledu, nego u toploj učionici.
Da, ponovila sam. A kad dođe bljuzga i otapanje snega i leda, dođite u gumenim čizmama jer ćemo nastavu imati u tom blatu. Stajaćemo sve vreme.
Zapravo, dođite bosi.
Jer te čizme su isto napravili majstori zanatlije kakvima ste se upravo rugali kao da ste najgori ljudi na svetu.
Foto: Pixabay
Šta će vam škola? Zgrada? Kuća? Stan?! Što će vam topli dom?!
To su sve izgradili majstori zidari kojima ste upravo malopre pljunuli u lice.
Kući vas to uče?
Znate li da zidar u svaki zid koji zazida utka i sebe?! Jer ostavi tu svoja leđa, svoje zdravlje, svoje vreme?! Mislite li da ne morate biti pametni da sazidate ovu školu?! Ili kokošinjac?!
Ko je od vas svoju sobu kući sam sazidao?! Ko?!
Ko je svoj krevet sam napravio?!
Zamislite da morate sve sami. Da li biste bili sposobni?
Znate li šta sve dobar zidar mora znati?!
Zašto kući sa roditeljima ne vodite ovakve razgovore?!
Zašto kući pričate o tome je li neki učenik ili učiteljica dva dana došla u istoj košulji?! To vas hrani?! To je suština života, rasta, razvoja, učenja i napretka?!
Foto: Pixabay
Ovaj mladić možda će baš vama zidati kuću. Ili meni.
Koliko toga on mora da zna da se kuća ne bi urušila ili pucala?!
Niste o tome razmišljali? Onda počnite.
Majstori će biti sve više plaćeni. Jer je sve manje onih koji imaju sposobne, spretne ruke, a sve više onih s dve leve koji znaju samo “instalirati i dounloandovati, klikati…”.
Sve je manje graditelja.
Sve je manje stvaratelja.
Sve je manje vrhunskih majstora.
Nikad ne daj da ti kradu snove.
Prvo ti se rugaju, ali ti budi uporan pa će te zatim čuteći promatrati, a zatim će ti se diviti.
I zato – postani zidar.
Budi najbolji u tome. Budi majstor za kojeg će se otimati, koji će graditi za večnost. Budi faca. Pravi majstori to jesu.
P.S. Da ovo shvataju i žive i svi učitelji, ne bi ta deca tako reagovala. Znam da su me zapamtili. I neka su. Deca koju su roditelji već toliko iskvarili su se zbog te lekcije na mene naljutila, ali većina ostalih učenika kasnije mi je sa suzama u očima na hodniku dolazila da šapne jedno divno skromno, ponizno i posramljeno “hvala”. Zašto? Jer neće svi biti doktori, pravnici i ekonomisti, a i doktoru treba zidar i svakome od nas jednako kao što nam svima treba doktor. Svi smo važni. Svi smo dragoceni.
Tekst je preuzet sa facebook stranice Hrvatska učiteljica bez cenzure – Bernarda Jug
Komentari (0)