Tog jutra dečak se igrao u bašti iza stare kuće. Čučao je bos među redovima paradajza i krastavca. U malu šerpu ubacivao je zemlju i iz plastične čaše dolivao vodu. Pravio je blato. Radio je to vrlo pažljivo, bilo je važno da smesa ne bude ni previše retka ni previše gusta. Mešao je zemlju do željene gustine i onda je muljao kroz male dlanove, praveći loptice. Rekao mi je da pravi farmu za životinje. Veliku farmu. Imaće obore, imaće kokošinjac, imaće i čardak za kukuruz i bunar za vodu. I traktor. Životinje još nema. Baba mu je obećala po jednu od svake naredne penzije, ako nešto ne krene po zlu. Pokazao mi je kako je zamislio njihovu zamenu.
Zrna kukuruza biće kokoške, pasuljem će zameniti patke i guske, mladi kromir će stajati u oboru umesto svinja. Po koji grumen zemlje i kamenčići biće mačke i pas, to još nije odlučio.
Sve to mi je ispričao i onda nastavio mirno da se igra, tražeći kraj nogu neku plastičnu čašu od koje će napraviti bunar da životinje ne bi ostale žedne.
Foto: Pixabay
Tog podneva bili smo u ogromnoj prodavnici dečijih igračaka. Police su pune. Roditelji se tiskaju oko njih, tražeći najbolju igračku za uzrast svog deteta. I mi smo među njima. Na metar od nas plastični lonac priča i peva. Peva nekim lepim dopadljivim glasom. Taj lonac, od ranije mi poznat, košta oko 4000 dinara. Veličine je prosečnog lonca u kom se može pripremiti ručak za dve osobe. Zamisao je da kroz određeni otvor dete ubaci određeni oblik. Kocku, loptu, trougao. Kada pogodi, lonac otpeva nešto. I tako dete uči kroz igru.
Stanem ispred njega. Poznajemo se sa jednog pregleda kad je uspeo da okupira Srninu pažnju. Htela sam da joj ga kupim. Zato što sam odnedavno postala roditelj, zato što mi je prvo dete, zato što sam kao i svaki drugi roditelj „bolećiva” na ovakve stvari. Onda se setim dečaka iz bašte. I njegove farme. I životinja koje nema, na koje čeka, koje možda nikada i ne stignu. Setim se njegovog ushićenja dok je svojim dlanovima stvarao nešto. Setim se kako šeta zamišljen po bašti, tražeći odgovarajuće kamenčiće koji bi trebalo da laju ili mjauču. Setim se uprljanih stopala i blatnjavih ruku koje krune sa klipa zrna da budu kokoške. Setim se osmeha dok mi je pričao o svojim planovima. Bio je rešen da napravi najveću farmu ikada, bez obzira što mu mnogo toga nedostaje.
Zapravo ništa mu nije nedostajalo.
Sve što mu je trebalo u tom momentu jesu mašta i kreativnost. Sve ostalo našao je kraj svojih stopala i u velikoj bašti.
Foto: Pixabay
Pogledam lonac. Stvarno lepo peva. Kraj njega neka melodika koja dete treba da nauči brojeve. Slična cena. Ništa ispod nekoliko hiljada dinara. Ništa raspevano i pametno, a pristupačno za, na primer, roditelje dečaka iz bašte. Za njih postoji posebna polica, na samom dnu, sa nebrendiranim igračkama od jeftinije plastike, navodno sumnjivog kvaliteta.
Onda se setim sebe. Pre dvadeset i pet godina. Sedim na podu sobe. Mama i tata se u trepezariji natežu sa majstorom oko grejača koji je riknuo i toga kako sad da ga zamene, a da ne bude mnogo, jer je inflacija i nema se, a treba se kupati. Čujem sve to, ali se igram. Od kutije bombonjere, koju je mama dobila kao poklon od srećne porodilje (mama je babica), napravila sam kasu. Napravila sam i novčanice, raznih apoena, da ne bude „nemam sitno”. Iza mene, na raspalom trosedu, poslagani artikli. Sve što sam imala u sobi, premestila sam sebi iza leđa i polepila cene. Ja sam bila i kupac i nezadovoljni kupac i zahtevni kupac i prodavačica i ljubazna i nadrndana. Sve sam bila. I inspekcija.
Nisam imala kao dete raspevani lonac. Nije ga imao niko od nas. Imali smo lutke, auta, voziće. Jedine dve vrednije igračke dobila sam od tetke koja je radila kao poslovođa u robnoj kući Borovo. Bila je to plastična kuhinja sa dve šerpice i priborom i mala šivaća mašina. Nisu pevale, nisu pričale. Ne znam da li bih volela da sam imala igračke koje današnja deca mogu da imaju. Možda bih se silno radovala nekom raspevanom loncu ili melodici. To sada ne mogu da znam. Mi smo se igrali sa onim što smo sami stvarali. Ko nije imao popularni monopol sam ga je pokušavao napraviti. Naše igračke bile su pesak, grana drveta, kreda, papir, selotejp, masne boje, stolica, kanap. Pravili smo čuda od toga. Igrali smo se žmurke, kompanije, policajaca i lopova, fudbala, školice, lastiša.
Nismo jurili pokemone, jurili smo se među sobom.
Nismo imali tablete da nam roditelji njima zapuše usta niti mobilne telefone da nas nauče selfijima.
Foto: Pixabay
Mi smo se ogledali u barama posle toplog letnjeg pljuska. Hodali smo bosi. Ležali u travi. Penjali se na drvo. Na jabuku. Na plot. Jedini raspevani lonac koji smo imali je bio onaj koji mi raspevamo, kada granom udarimo u njega. Mi smo bili dečak iz bašte. Spokojan, srećan, zaigran, sa ukočenim osećajem za vreme. Bili smo zadovoljni.
Ne sećam se kako su nam roditelji „razvijali motoriku” kada nije bilo raspevanih pametnih igračaka koje pričaju sa nama. Ali niko nije ostao duduk, jer toga bilo nije. Vreme jurca. Svuda svega na dohvat ruke. Proizvođači igračaka zarađuju na bolećivosti roditelja koji kupuju igračke namećući detetu često svoj izbor. Stanovi nam se pune jeftinom i skupom plastikom koju naša deca izgustiraju za jedno poslepodne. Odbace ih, grabeći rukicom za plastičnom flašom ili šnalom za kosu ili daljinskim.
Te večeri, još se nije smrklo, prošla sam kraj bašte u kojoj je bio dečak. Poslednje zrake sunca hvatala su zrna kukuruza i pasulja. Iz obora je virio mladi krompir. Listovi ubodeni u zemlju pravili su hlad. Farma i nije farma ako nema drveća. Mogla sam da čujem kamen koji laje. I grumen zemlje kako glumi mačku. Bila je to prava farma. Zato što je on tako zamislio i poželeo i napravio.
On sada spava. Verovatno je nestrpljiv da svane, da odjuri u baštu i nastavi da se igra baš tamo gde je juče stao, kao da ništa ne fali. Jer, ništa falilo i nije.
Izvor: Lolamagazin.com
Autor: Jovana Kešanski
Autor: Jovana Kešanski
Komentari (0)