Kažu da ljubav pobeđuje sve prepreke. Ali, kod nas, čini se da ljubav ponekad zavisi od toga da li će žena promeniti ličnu kartu i stajati tri sata u redu u opštini da bi dokazala koliko voli svog muža. Jer, ako se prezivaš isto kao on – e, onda je to prava ljubav! Ako ne? Pa, biće onih što će pitati: „A što nisi uzela njegovo prezime, jel’ ga voliš uopšte?“
Zamislite taj haos da se kod nas desi da muškarci koriste pravo koje naš zakon odavno dozvoljava – pola kafana bi danima raspravljalo ko je tu „muško“, a ko je „žensko“ u odnosu. U Južnoj Africi su sad tek rešili da naprave revoluciju – muškarci sada mogu da uzmu ženino prezime.
Ali, hajde da stanemo i razmislimo: da li ljubav i stabilan partnerski odnos imaju ikakve veze sa prezimenom? Spoiler alert – nemaju. Prezime je samo etiketa, a ljubav je sadržaj. A mi se ovde, na Balkanu, još uvek hvatamo za etikete.
Balkanski klasici: Prezime kao dokaz ljubavi
U našim krajevima, odavno je ukorenjena ideja da žena „treba“ da uzme muževljevo prezime. To je, navodno, znak poštovanja, pripadanja i „čuvanja porodice“. Tradicija? Da. Ali tradicija koja više govori o društvenim ulogama i patrijarhatu, nego o ljubavi.
Sećate se onih porodičnih okupljanja gde tetke i bake obavezno pitaju: „A, jel’ promenila prezime?“ Ako je odgovor „ne“, sledi ozbiljan pogled, možda i tiho negodovanje. Kao da se bez tog administrativnog poteza brak ne računa.
Problem je što takav stav ne samo da banalizuje ljubav, već i svodi ženu na dodatak mužu. Njena priča identiteta – ime koje je nosila celog života, akademske diplome, profesionalni uspesi – odjednom postaje manje važno od „usklađivanja“ sa mužem.
A šta kada bi kod nas muškarci uzimali ženino prezime?
Pokušajte da zamislite scenu: mladoženja u opštini veselo izgovara da uzima ženino prezime. Pola prisutnih bi verovatno prasnulo u smeh, a druga polovina bi u panici zvala svekrvu da proveri da li je to „dozvoljeno“.
Na Balkanu bi takva odluka sigurno otvorila lavinu komentara:
- „Jao, pa ona ga sigurno drži pod papučom.“
- „On je izgubio muškost, nema dalje.“
- „Šta će reći komšije?“
Dakle, ono što u Južnoj Africi predstavlja korak ka ravnopravnosti i slobodi izbora, kod nas, pored toga što je odavno dozvoljeno, se i dalje shvata kao udar na „tradiciju“ i muški ego, ili pak, metaforički rečeno, na ego porodice. Bio bi to strašan udar na ponos muževljeve porodice, koja bi tragično morala da “prizna poraz”. E, to jasno pokazuje koliko smo daleko od toga da prezime posmatramo kao pitanje ličnog izbora, a ne kao dokaz ljubavi ili muškosti.
Šta zakon u Srbiji zapravo kaže
E sad, zanimljiv deo – zakon u Srbiji kao što smo već spomenuli, odavno dozvoljava da muž uzme ženino prezime. Prema Porodičnom zakonu Republike Srbije, prilikom sklapanja braka oba supružnika imaju pravo da:
- zadrže svoja prezimena,
- uzmu prezime supružnika,
- ili dodaju prezime supružnika svom prezimenu.
Dakle, potpuno je legalno da muškarac odluči da nosi ženino prezime ili da mu ga doda. Problem? To se u praksi gotovo nikada ne dešava.
Zašto?
Pre svega zbog društvenih normi i tradicionalnih očekivanja. Ako žena uzme muževljevo prezime – to je „normalno“. Ako muž uzme ženino – to izaziva čuđenje, podsmeh ili osudu. Administrativno je moguće, ali kulturološki i dalje živimo u kafanskoj raspravi o muškosti.
Drugim rečima, prepreka nije u zakonu, već u iracionalnim uverenjima.
Identitet, sloboda i izbor
Ustavni sud Južne Afrike poručio je jednu jednostavnu istinu: identitet i izbor idu ruku pod ruku. A to je suština svega. Ljubav nema veze sa time da li ćete se prezivati Petrović, Jovanović ili Marković. Ljubav je u gestovima, podršci, svakodnevnim kompromisima i poštovanju.
Kada žena menja prezime samo zato što je to deo programa „tako treba“, to je gubitak jednog dela njenog identiteta. Kada bi muškarac želeo da uzme ženino prezime, trebalo bi da ima isto pravo – bez osuda. A najvažnije – trebalo bi da postoji mogućnost da niko ne menja ništa. Jer, porodica se ne stvara papirom i pečatom, već poverenjem i bliskošću.
Zemlje u kojima je preuzimanje ženinog prezimena normalna pojava: Švedska, Poljska, Nemačka, Francuska, Austrija, Kipar, Finska, Mađarska, Irska, Rusija, Turska.
Balkan između tradicije i promena
Na Balkanu, međutim, još uvek živimo u društvu gde se prezime posmatra kao „zastava“ porodice. Muškarac je „glava“, a žena „krasi“ to prezime. Ali polako, mlađe generacije počinju da dovode u pitanje ovakve običaje.
Da li to znači da nestaje tradicija? Ne. To znači da tradicija dobija novi oblik – onaj koji uključuje ravnopravnost. I to je pravi korak ka budućnosti.
View this post on Instagram
Komentari (0)