Mozak traži čašu vode

Voda čini oko 70 odsto telesne težine čoveka, i osim što učestvuje u metabolizmu, prenosi hranljive materije u ćeliju i otpadne materije metabolizma iz ćelije, omogućava olakšano kretanje, ima važnu ulogu u biohemijskim procesima, cirkulaciji, termoregulaciji. Ipak, sa uzimanjem tečnosti ne treba ni preterivati, ali ga ne treba ni zanemarivati, dovoljno je samo da se ispoštuju dnevne potrebe.

Koliko je telu tečnosti potrebno, zavisi od mnogih faktora – starosti, pola, klimatskih uslova, fizičke aktivnosti.

Da bi u telu uvek bilo tečnosti koliko treba, brinu osmoreceptori koji se nalaze u hipotalamusu, delu mozga zaduženom za kontrolu endokrinog sistema i autonomnih funkcija.

Voda najbolje gasi žeđ, a ukoliko radije pijete neke druge napitke, trebalo bi da znate da postoje i oni koji izazivaju dehidriranost, i postižu suprotan učinak od željenog. – To su alkoholna pića i napici koja sadrže kofein, kao što je kafa, čaj i koka-kola, jer je potrebno više vode da se oni prerade nego što je unesemo konzumiranjem – kaže Jasmina Stojanović Ristivojević, nutricionista dijetetičar. – Sokovi i napici za sportiste smanjuju žeđ, ali s njima unosimo i često neželjene kalorije, i zato ih treba uzimati kao užinu.

 Ovi receptori su osetljivi na promenu osmolalnosti (količine rastvorene supstance) plazme.

– Postoje dve grupe osmoreceptora i one su smeštene u različitim delovima hipotalamusa – objašnjava profesor dr Miloš Žarković, endokrinolog Instituta za endokrinologiju, dijabetes i poremećaje metabolizma Kliničkog centra Srbije. – Jedna grupa reguliše unos tečnosti, i čim osmolalnost pređe određeni nivo, osećamo žeđ. Druga grupa reguliše lučenje adiuretskog hormona koji dovodi do zadržavanje vode na nivou bubrega. Ukoliko je osmolalnost visoka (nema dovoljno tečnosti) luči se ovaj hormon i voda se zadržava u organizmu, a ukoliko je osmolalnost niska (ima previše tečnosti), lučenje ovog hormona iz hipofize prestaje, i voda se izmokrava. Osim toga, pijenje vode trenutno prekida lučenje adiuretskog hormona, pre nego što nastane promena osmolalnosti, verovatno tako što se stumulišu receptori u grlu.

Receptori za žeđ predstavljaju specijalizovane neurone koji su u stanju da osete promenu osmolalnosti (količine rastvorene supstance) u krvi. Kada se to desi ovi receptori šalju signale ka hipofizi, žlezdi koja koordiniše rad drugih žlezda. Ukoliko nema dovoljno tečnosti u organizmu hipofiza luči adiuretski hormon i bubreg zadržava vodu, a luči veoma koncentrovanu mokraću i tako izbacuje višak rastvorenih supstanci iz organizma. Druga grupa osmoreceptora šalje signal ka mozgu koji dovodi do osećaja žeđi.

– Vodu pijemo da bismo održali cirkulišući volumen, prvenstveno da bi kroz krvne sudove išla dovoljna količina tečnosti, jer kada nema dovoljno tečnosti, krvni sudovi se prazne i pada pritisak. Drugi razlog je da bismo održali osmolalnost, odnosno da bi količina natrijuma i drugih supstanci u krvi i drugim telesnim tečnostima bila normalna – kaže dr Žarković. – Tečnost koja se nalazi u ćelijama i izvan njih ima određenu koncentraciju rastvorenih supstanci i određene karakteristike. Ako ima previše rastvorenih supstanci, tečnost postaje nepovoljna za organizam. Za ljudski organizam je od velikog značaja koncentracija natrijuma.

Ako u tečnosti koja se nalazi u ćeliji ima manje natrijuma nego u tečnosti koja je okružuje, voda će, kroz membranu koja ih razdavaja, da krene iz ćelije napolje, jer natrijum ne može da prođe kroz barijeru. A organizam teži da koncentracija natrijuma sa jedne i druge strane membrane bude ista.

Kao rezultat toga ćelija će da se smežura. Ako pak u ćeliji ima više natrijuma nego u tečnosti koja je okružuje, natrijum će da upija tečnost, ćelija će da bubri, da se naduva, što je veoma opasno naročito za mozak.

Ako nastane otok mozga, on nema gde da se širi, počeće da gura strukture odozgo naniže, i ako se pritisne deo gde prolazi kičmena moždina u kojoj su centri za disanje, čovek će da prestane da diše i da umre. A kako i tečnosti u mozgu (krvotok i cerebrospinalna tečnost) imaju određeni volumen, kada se ćelije naduvaju, smanjiće se protok krvi.

– Da bi koncentracija rastvorenih supstanci uvek bila u normali pijemo vodu i izbacujemo višak – objašnjava dr Žarković. – Potrebna količina tečnosti zavisi od fizičke aktivnosti, spoljašnje temperature, kao i drugih faktora koji utiču na gubitak ili uzimanje tečnosti. Ukoliko je osoba zdrava, organizam je u stanju da reguliše potreban unos tečnosti. U principu, potreba za tečnošću je 30 do 40 ml po kilogramu telesne težine na dan za odrasle, ali intenzivna fizička aktivnost i visoka temperatura mogu značajno da povećaju potrebu za tečnošću. Dnevne potrebe organizma za vodom su specifične i kod trudnica i majki koje doje.

Starenje smanjuje osećaj žeđi i povećeva koncentraciju adiuretskog hormona, što čini stare osobe osetljivijim na poremećaj unosa tečnosti. Pušenje, odnosno nikotin jak je stimulus za sekreciju adiuretskog hormona. I u jednom i u drugom slučaju receptori za žeđ će signalizirati kada treba posegnuti za čašom vode, ne treba na silu da se pije.

– Preterani unos tečnosti, naročito posle velikih fizičkih napora može da bude fatalan – upozorava dr Žarković. – Bubreg ne može da adekvatno izluči tečnost, a adiuretski hormon se ne luči pravilno. Unos prevelike količine tečnosti može da dovede do fatalnog oticanja mozga. U tim situacijama treba uzimati dovoljno tečnosti, ali oko 10 odsto manje od količine izgubljene tečnosti.

Popijte jednu ili dve čaše vode ujutru, to je odlično za čišćenje tela. Uzmite vodu između doručka i ručka, kao i između ručka i večere. Pre nego što odete na spavanje, takođe popijte vodu ili nezaslađen čaj. Voda čuva vitalnost, poboljšava kvalitet života, usporava starenje, a utiče i na lepotu.