Moja beba ne voli da spava

Lepe su to priče, najlepše… Puno smo se smejale i raznežile. A onda, kad smo već morale da se vratimo poslu, vratismo se i Maji i njenim 72-časovnim trudovima, vakuumu, reviziji… I jedna koleginica uzdahne, pa kaže kako sve to prođe i zaboravi se čim ti bebu spuste na grudi. Ponovo je svaka gledala u svoj računar, utišale smo se, a ja sam se vratila 12 godina unazad. 

Ovo samo mame mogu da razumeju!

Moj porođaj je bio divan, imala sam epidural. Kad su mi spustili bebu na grudi, nisam imala šta da „odmah zaboravim”. Bilo je neverovatno. Došle smo kući kad je Kaća imala tri dana. Prve noći ona u krevecu, ja pored, gledam kroz rešetke.

 

Sve sam radila po knjizi. Kupanje u 20 sati, hranjenje i spuštanje u krevetac. Nisam nameravala da je uspavljujem, a kamoli da je pustim da ne spava u krevecu, nego gde god ona hoće.

Ona je u dva posle ponoći i dalje gledala, a ja sam imala sve manje snage. Sad znam da sam opušteno mogla da spavam dok ona tako gleda, ali tada to nisam mogla. Nemam pojma zašto sam uvek čekala da ona zaspi da bih zaspala i ja.

Tako sam čekala i zevala. Dok god sam mogla. A kad više nisam mogla, uzimala sam je iz kreveca i stavljala kod sebe. Počelo je da mi se dešava da nesvesno zaspim iako ona GLEDA.

Tri godine nije zaspala pre ponoći. A ja sam je uspavljivala na sve moguće načine. Radila sam sve što sam pričala da neću raditi. Ljuljala, pevala, nosila… Puštala sam ja nju i da plače u nadi da će prestati i zaspati. Ništa. To bi trajalo toliko da ja više nisam imala snage i da bih uradila sve samo da me pusti da spavam. Nije ona mnogo plakala, ali je bila budna.

Moje dete jednostavno nije volelo da spava. I ne samo što je do kasno u noć ostajala budna, već se tokom tog bednog ostatka noći budila na svaka dva sata.

Nekad bi plakala, nekad bi htela da se igra, nekad da pije mleko. Nekad ni sama ne znam šta je htela, ali znam da tri godine nisam spavala duže od četiri sata u kontinuitetu. A i danju je spavala kratko.

Bila sam na izdisaju. Izgledala sam kao državno pile. Siva, usukana. Pre nego što sam je rodila, dešavalo mi se da uveče ne mogu da zaspim, da mi smeta sat koji kuca, komšije koji puštaju muziku, kučići koji napolju laju… Znači, zaboravila sam šta je insomnija. Kako ona zaspi, zaspim i ja iste sekunde. Bukvalno. Na fotelji, na patosu, stojeći… Uslovi? Pa hahahahaha!

Savetovali su mi da joj noću ne dam da sisa. Ili, kasnije, da joj ne dam ni mleko ni vodu. Da je ignorišem. Ali nisam imala snage. Fizički, ne psihički. Bila sam mrtva i san mi je postao važniji od vaspitanja i discipline. Davala sam joj sve! I radila sve što hoće za samo malo sna.

Odjednom, ona je počela normalno da spava. Niti znam kako niti znam zašto.  Ali znam da ni sad, devet godina kasnije, ne mogu baš da kažem da sam sve to zaboravila. Pravo da vam kažem, i dan-danas kad vidim bebu, pitam kako spava, a ne kako se zove.