Zašto plačeš, Anđela?”, „Ali oni se igraju s tobom”, „Viču, mama!”, čuo se razgovor uplakane devojčice sa cvetićima u kosi i zabrinute majke Snežane uoči predstave za decu u prihvatilištu u Areni.
Tek što su stigli iz Obrenovca, porodica Azim smeštena je ovde. Mala Anđela sa dekom i mamom stoji pored dušeka, dok joj je tata samo u mislima. Nije mogao da krene sa ćerkom, jer je želeo da pokuša da sačuva bar nešto.
– Mog supruga nisu evakuisali jer su prvo išle žena i deca, pa stariji. Ali nije ni mislio da pođe s nama, mora neko da sačuva kuću. Mada, nema ni šta, propalo je sve – prča Snežana Azim, majka male Anđele dok joj se devojčica nežno naslanja na glavu.
Nije suze mogla da sakrije ni dok su se klovnovi trudili da je nasmeše, ni kada su joj volonterke donosile sokiće. Za sve što joj kažu, kao velika odmahuje glavom dok joj se suze slivaju niz obraze. Nema stvari koja može da je malo oraspoloži ili da joj bar nakratko skrenu misli.
– I inače je plašljiva, a kamoli sad. Sve vreme se tresla kao prut dok smo se spasavali iz poplave. I sad se uplašila na predstavi jer su klovnovi malo glasni, a ko zna, možda ona to povezuje s vikom dok smo se izvlačili iz kuće i iz reke – objašnjava majka stres kroz koji je prošla petogodišnja devojčica.
Taman se smirila i ušuškala u majčinom naručju, kad odjednom kao da se dosetila da nije u svojoj sobi.
– Kad ćemo kući? – kroz šapat pita Anđela, i dalje na maminom naručju, a majka nam objašnjava da joj ovo pitanje ćerka postavlja svaki čas.
Deda Anton na sve kaže da kući sada ne mogu da idu, jer nije bezbedno za njih.
– Strah me i da pomislim šta je iza nas ostalo. Srećom, sačuvali smo žive glave – dodaje on.
Veliki broj dece Anđelinih godina vrzmao se okolo, ali ona kao da nije marila za to. Jedino je brinula da majku više ne izgubi iz vida.
– To nisu moje drugarice. Nema moje Sanele – kroz plač se jedva čulo šta o svemu misli Anđela.
Njena majka ju je nežno poljubila, a nama došapnula, „to joj je najbolja drugarica, samo pita za nju”.
Komentari (0)