Ljubav u doba SMS-a i vajbera

Sada je idealno vreme za ljubav

Pisao je Onore de Balzak Evelini Hanskoj da se budi srećan što je voli, a da srećan leže jer je voljen. I Vuk Stefanović Karadžić je u pismu priznao svojoj Ani sa kakvom čežnjom očekuje dan kada će se predati njenom zagrljaju. Žan Pol Sartr se udvarao Simon de Bovoar rečima da sve ono što piše ne postoji dok ne dobije njenu presudu. Ljubav je nekada živela u pismima od papira i slova.

Tajnim, romantičnim, nežnim, strasnim, dugoputujućim, mirišljavim, požutelim, zapečaćenim poljupcima i suzama. A onda je život koverte sa markom i poštanskim pečatom otišao u istoriju. Reči i srca sada putuju brzinom svetlosti. Nismo ni trepnuli, a već smo dobili odgovor od partnera koji u ovom trenutku osvaja drugi kontinent i pije jutarnju kafu, dok je kod nas dan odavno “odjurio”.

To je ta moć savremenih “pisama”, jer imejlovi, sms ili vajber poruke, preleću okeane, savladavaju vremenske zone, ne čekaju poštara. Emocije više ne moraju da se odlažu, nego ih šaljemo istog trenutka kada poželimo da ih podelimo sa voljenom osobom.

Šta smo to još dobili, a šta izgubili sa naslednicima onih klasičnih pisama? Sociolog Tijana Jevrić tvrdi da smo naizgled samo na dobitku.

– Možemo da budemo udaljeni miljama od nekog, a da opet budemo sa njim – kaže sagovornica “Života plus”. – Savremeni oblici komunikacije su nam omogućili da ljubavne poruke kucamo kada, gde i koliko često želimo, znajući da ćemo odgovor dobiti istog trenutka. Ne moramo više da kupujemo koverte i da se plašimo da li će stići na pravu adresu, hoće li ih pročitati neko kome nisu namenjene, da li će baš na rođendan dospeti u ruke partnera ili će zakasniti. Sve je sada olakšano i ubrzano. Ali je u isti mah i banalizovano.

Jevrićeva kaže da je sa pohranjivanjem klasičnih pisama, umrla i romantika u onom punom smislu. Elektronska razmena emocija je ugušila potrebu da se oko poruka potrudimo, jer je preko njih teže doći do duše. Ne unosimo se kao nekada u sadržaj, ne ostavljamo lične pečate, ne iščekujemo odgovore kao dok smo čekali da ih nam uruči poštar, pa da ih natenane pročitamo u osami. 

Samo šest odsto žena i četiri odsto muškaraca danas piše pisma, pokazalo je istraživanje Agencije za spajanje ljudi Seeking Arrangement. Tokom studije je otkriveno da su ona zamenjena modernim oblicima komuniciranja, pa je tako 96 posto anketiranih dama i 92 odsto momaka reklo da partnerima ljubavne poruke šalju imejlom.

Jedan odsto više žena i tri odsto manje muškaraca emocije izražava sms-om, dok oko 40 odsto pripadnika oba pola tvituje ljubavne sadržaje. S druge strane, 57 odsto žena i 52 odsto muškaraca odgovorilo je da čuva stara ljubavna pisma, iako su u vezi s nekim drugim.

– Sada je najvažnije da se poruka napiše i da na nju stigne odgovor. Imamo sms ili vajber da se dogovorimo kada ćemo se videti ili kažemo šta planiramo da radimo, a imejlove ako želimo da budemo opširniji. Suština je, međutim, zamagljena. Nju smo izgubili – kaže sociolog.

Nekada su se ideje krale od Čehova, citirala su se Tatjanova pisma Onjeginu, iščitavali se Betovenovi nakloni besmrtnoj ljubavi… Bilo je važno da se emocije nežno “spuste” na papir. I pažljivo se biralo “oruđe”. Ako to nije bilo naliv-pero koje je ispisanom tekstu davalo na finoći i težini, onda su se kupovale hemijske u boji, ili bar one što tanko pišu i ne mrljaju slova.

I ruka je morala da bude oprezna, da sluša i ne drhti. Nekada je rukopis i presuđivao. Na osnovu njega smo mogli da analiziramo profil autora, zaključimo u kom trenutku ga je pisao, da li je bio tužan ili uzbuđen, koliko se potrudio. Danas svi možemo da se krijemo iza bezličnih elektronskih slova, koje ostavljaju malo tragova za “skeniranje”.

– Čini se da svi pišemo isto. Kada dobijemo poruku ili imejl, dok ne pročitamo sadržaj, svaki red deluje isto, hladno i daleko. Nekada smo, čim vidimo poleđinu koverte, prepoznavali pošiljaoca, čak i ako se ne potpiše. Danas svako može da piše umesto svakog – tvrdi sagovornica.

Dok kucamo po tastaturi često imamo osećaj da to radi neko drugi. Kao da ta slova što se ređaju nisu naša, jer u njima ne vidimo svoj trag, svoj “krasnopis” i sopstvene emocije. Zato se i manje dajemo, ali i manje dobijamo. I bivamo uskraćeni za onaj osećaj da poruke spajaju duše bolje od poljubaca, kako je govorio engleski pesnik Džon Don.

Ali, s druge strane, dok pisma traže posebne uslove za pisanje, ravnu podlogu, dobro svetlo, neretko tišinu ili finu muziku, za imejl ili sms nema prostornih i ambijentalnih prepreka. Putovanje autobusom uvek možemo da prekratimo dopisivanjem, pauzu na poslu da pretvorimo u minute rezervisane za romantične imejlove, čekanje na šalterima u slanje ljubavnih stikera.

Sa rađanjem elektronskih pisama ceo kosmos je “podijum” za pisanje. I zato više nema izgovora da nismo imali kada da odgovorimo, jer nam za dve otkucane reči ne treba ni dve sekunde. Loša strana te brzine je to što reči mogu da budu mnogo razornije, pošto afekat nema onoliko brana koliko ih imaju pisma od papira.

– Čim se naljutimo ili rastužimo, odmah uzimamo telefon i tako impulsivno pišemo sve što nam je tog trena na umu. Ako smo se ubrzo i predomislili, kasno je. Tekst je već stigao na adresu – kaže sagovornica.

A, nekada smo na pretek imali vremena da odmerimo reči pre nego što ih “obelodanimo”. Čak i ako krenemo da šaljemo otrovne strelice, dok ih ne spakujemo u kovertu i ne zalepimo markicu, možemo da se smirimo, staloženo razmislimo i tako bolje uvidimo stvari. Pa da, umesto da pismo ubacimo u poštansko sanduče, bacimo ga u korpu za smeće. 

– Ovo je dokaz da brzina nije uvek prednost, da ono što je brzo zaista može da bude kuso. Istraživanja pokazuju da su se mnogi parovi rastali upravo zbog poruka, pošto su one postale prave arene. Kad jednom krenu da se raspravljaju i vređaju sms-ovima, mlade je teško obuzdati. A, kada se smire, đavo je već odneo šalu – objašnjava Tijana.

Johan Volfgang fon Gete je smatrao da su pisma najvrednija stvar, jer ostaju da žive i kada čovek umre. Ti papiri na kojima su se nekada ucrtavali nečiji snovi, želje i vapaji, obično su se čuvali na posebnom mestu. U nekoj lepoj kutiji ili skrivenom mestu, sakrivenom od znatiželjnih očiju koje nisu pozvane da svedoče. Ostajala su kao spomenik nečijoj ljubavi. I imejlovi i sms-ovi mogu da se čuvaju u elektronskoj arhivi, ali je problem to što je ona kraćeg daha. Sagovornica podseća da telefoni i kompjuteri nisu toliko pametni da bi večno radili, pa se samo preko noći večno ugase i sve one poruke ljubavi nestanu u sekundi.

– A to je obično protiv naše volje, dok su papirnata pisma nestajala uglavnom na našu inicijativu, iz želje da nas više ne sećaju na nekog ili da bismo uklonili tragove zabranjene ljubavi. Za taj poduhvat je trebalo vreme – da ih sitno iscepamo, pa onda zapalimo.

Dok ne izgore…

Jedna od najromantičnijih pisama, a potiče iz 16. veka, je pismo engleskog kralja Henrija Osmog Ani Bolen. Na početku teksta, oslovio ju je svojom gospodaricom i prijateljicom.

“Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom, jer bi to samo osnažio bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh, jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice.

Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se i da isto važi za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Svojeručno, Tvoj sluga i prijatelj, Henri Osmi”.