Lakše je biti doktor nauka nego mama i tata

Kako u vaspitanju deteta pomiriti različite pristupe mame i tate, izboriti se s uticajima babe, dede i ostalih članova uže i šire porodice, da li dete treba tući dok je malo da ne bi diglo ruku na roditelje kad odraste ili će je, baš zbog tih dobijenih batina. i dići, šta se pred detetom sme pričati, a šta ne, da li su oni mali ljudi ili nisu i još mnogo dilema roditeljstva, mamama i tatama, čija deca pohađaju vrtiće novosadske Predškolske ustanove „Radosno detinjstvo", već devet godina pomažu da reše stručnjaci Savetovališta za porodicu u ovoj ustanovi.

– Mada smo savetovalište, ne znači da imamo gotove savete – kaže rukovodilac Savetovališta, pedagog i psihoterapeut Zoran Saveski. – Svaki problem je drugačiji. Zato roditeljima pomažemo da prvo steknu uvid u problem, što je već polovina rešenja. Mada većina, kad dođe, misli da ima problem s detetom, vremenom uvide da dete ima problem s njima, pa oni treba nešto u svom odnosu da menjaju. Dakle, ne popravljamo decu, već roditelje.

Po rečima Saveskog, današnjim generacijama roditelja teže je nego nekadašnjim jer su prezauzeti ne samo na poslu već i sve većim obavezama organizovanja dečjeg slobodnog vremena, a praktično niko ih ne osposobljava za tu najvažniju ulogu u životu – svako smatra da je rođeni roditelj.

– Većina roditeljstvo, sve do polaska deteta u školu, smatra bajkovitim periodom, a on je, u stvari, fundament za životnu istoriju svakog pojedinca: tad se formira dečja slika o sebi, njegovo samopoštovanje, emocionalne reakcije, socijalna inteligencija – tvrdi Saveski.

– Roditelji su decu nekad vaspitavali svojim primerom, ali ti modeli danas više nisu odgovarajući jer ranije je sve bilo postepenije, decu je prvo vaspitavala samo porodica, a zatim škola. Danas su civilizacijske potrebe veće, odnosi među ljudima složeniji, a zahtevi od porodice kompleksniji, jer količinu informacija za koju je ranije pojedincu trebalo pola veka, danas primimo za godinu-dve, a škola više nije jedini prenosilac informacija.

U savetovalište roditelji dolaze dobrovoljno, jer, veli Saveski, na silu se ništa ne može. Ipak, godišnje kroz razne oblike rada, individualnog, s oba roditelja i grupnog, sve do popularnih predavanja, prođe po 500 mama i tata. Neki od njih dođu jer ne znaju kako da se izbore s nestašlucima svoje dece, ljubomorom među njima, dečjim otporom prema roditeljskim zabranama, gubitkom bliskog člana porodice, promenom prebivališta, vrtića ili škole…