Kako smo krenuli u vrtić

Jedna sjajna emisija na radiju (koja je prestala sa emitovanjem – nepotrebno znanje) je u uvodnoj špici imala sledeću „mudrost”: „Neke stvari se najbolje rešavaju tako što se uopšte ne rešavaju”. Tako smo i mi postupali kada je bilo pitanje o najboljem vremenu da Luka krene u vrtić.

Luka ima samo jednu baku i jednog dedu. Anin tata je na 100 kilometara od nas, a moja mama je u Zrenjaninu. Sve to nam je pomoglo da lako odaberemo vreme polaska u vrtić: kada budemo morali. Morali smo par dana pre njegovog prvog rođendana, odnosno onda kada je Ana završila sa porodiljskim odsustvom. Odluka ni malo laka, ali nije bilo izbora. Kućne finansije nisu ostavljale prostora da plaćamo nekoga da ga čuva i složili smo se da je ok da probamo sa vrtićem pa ćemo videti. Dobijanje mesta u državnom vrtiću u Novom Sadu je isključivo preko veze. Mislim da nisam upoznao nikog ko je svoje dete upisao u predškolsku ustanovu redovnim putem. Koliko me sećanje služi: na jedno mesto u vrtiću konkurišu tri deteta. Statistika se odnosi na mlađe vrtićke grupe. Samo jedan vrtić u gradu ima jednu jaslenu grupu za decu mlađu od godinu dana. Taj vrtić je otvoren, nakon što je Luka napunio godinu dana. Sada bi trebalo da sledi par redova u kojima psujem sve lokalne vlasti u Novom Sadu koje nisu bile sposobne da reše dugogodišnji problem… Zamalo da zaboravim: deca kreću prvog septembra i ako je vaše dete npr. škorpija u horoskopu (rođen posle prvog septembra, odnosno u novembru) u startu je diskriminisan jer nema polaska dok ne napuni godinu dana. Horoskop je identičan i za deo devica, vaga…

Elem, odabrasmo privatni vrtić, uz obećanje grada da će sufinansirati boravak… Za nepunih mesec dana se desio incident u kome je Luka ozbiljno nagrabusio, na kraju se sve dobro završilo, a moglo je biti strašno… Svakako se trudimo da zaboravimo taj period pa ga preskačem…

Neko ko je bio u mogućnosti da sredi državni vrtić je čuo za incident i Luka je dobio mesto u državnom vrtiću, znači: preko veze.

Prvi dan navikavanja, grupa od desetoro dece, dve vaspitačice, Ana i ja. Luka je prišao detetu koje je plakalo iz sveg glasa dok su mu se sline slivale preko cucle i lica, uzeo mu cuclu i stavio u svoja usta. Odmah smo imali demonstraciju kako se virusi, kašalj i ostale vesele stvari „šeruju”.

Usledio je poziv vaspitačice da sednu jer stiže doručak. Odjednom gledam Luku kako sedi sa drugarima u stolici i čeka klopu. Svako je dobio parče hleba i paštete. Neću napisati da je svako pojeo svoje parče jer bilo je onih koji su kopali po pašteti, onih koju su gledali na drugu stranu, a moje simpatije je pokupio jedan klinac koji je skupljao doručkove od cele ekipe za svojim stolom… Luka je postao deo kolektiva. Pomislio sam: jesmo li ga spremili za tako nešto? Hoće li se snaći? Hoće li ga paziti?

Naravno da ga nismo spremili za tako nešto. Naravno da će se snaći. Snašao se. Paze ga. Paze ih.

Vaspitačice su ok. Dve su pune energije, brižnih osmeha, razumevanja, dobronamernih sugestija… I jedna za koju sam siguran da bi joj facijalna expresija bila ista i da radi na dizalici ili na raketnom bacaču.

„Ako moras da progutas žabu, nemoj mnogo da je gledaš, progutaj je odmah. Ako moraš da progutaš nekoliko žaba, najveću progutaj prvu!” reče jedan sjajan i pametan čovek. Tako smo mi „progutali žabu” i sada nam je odlazak u vrtić podrazumevana rutina. Nekada pevamo do ulaska u vrtić, nekada mi mali bandit sam pobegne u sobu sa drugarima. Ima jutara i kada nije baš sve taman. Svi imamo takva jutra.

Jel znate kakav je osmeh kada dođem po njega? Najlepši na svetu!