Kako se nositi s dečjom tugom ili ljutnjom prilikom polaska u vrtić?

Roditelj ima ulogu dečjeg emocionalnog sidra; on „programira” emocionalni mozak deteta i omogućava njegovo emocionalno sazrevanje. Izrazito važan deo tog razvojnog procesa je „ogledanje” ili „mirroring”, koje vodi do osećaja emocionalnog namirenja i sigurnosti. Ogledanje možemo najbolje opisati kao trenutak u kojem je dete osetilo kako je roditelj osetio, kako se ono oseća. Činjenica da je mama osetila da je dete, na primer, tužno, detetu govori da je ono mami važno, da je mami stalo do njegovih emocija, da je njegova tuga legitimna, te da se mama može nositi s njom.

Normalizacija tuge je vrlo važna u procesu separacije. Iako je moguće da vaše dete ode u vrtić srećno i zadovoljno, veselo vam mahne i nastavi da uživa u socijalizaciji, taj je scenario vrlo redak. Separacija i tuga idu ruku pod ruku, to nije nešto što treba da promenimo, već prihvatimo. Tuga nije nešto što deca treba da sakrivaju ili preusmeravaju, već da izražavaju. Ipak, dečje suze često ne nalaze na odobravanje. Prvi poriv, kod većine odraslih, jeste privoleti, naterati, iznuditi dete da prestane plakati. Bilo da je to skretanjem pažnje ili govorom o tome „kako velika deca” ne plaču, deci šaljemo vrlo jasnu, nedvosmislenu, poruku kako suze nisu ok, kako je tuga nešto što mora progutati ili preseći.

Sledeći put kada vaše dete uđe u tugu, ostanite s njim. Ne pokušavajte ga uveseliti, oraspoložiti, zainteresovati za nešto drugo, na brzinu utešiti. Samo budite uz njega. Ako vas nismo uspeli uveriti, uverite se sami. Zamislite neki trenutak u kojem ste se osećali preplavljeni, slomljeni, jako tužni. Pokušajte prizvati te osećaje. Šta vam je u tom trenutku trebalo? Verovatno vam nije trebao neko ko će se pred vama glupirati i zasmevati vas; neko ko će vam preusmeriti pažnju ili reći da će sve biti u redu i na brzinu vas „pokrpiti”. Trebao vam je neko ko će biti uz vas i ko će vas razumeti – bez puno reči, ali s puno empatije; upravo to potrebno je i našoj deci.