Svaka četvrta trudnoća završava se spontanim pobačajem, uzroke ponekad nije moguće naći, a psihološke posledice su, nažalost, neizbežne, kaže dr Vida Rakić.
Normalno je da se u trudnoći, koja realno nosi mnogo neizvesnosti, probude razni strahovi. Svaka žena se pribojava da li će beba biti zdrava, da li će biti dobra majka, da li će imati vremena za sebe i svog partnera… To su sasvim normalne strepnje, i one prate svaku trudnoću. Nakon spontanog pobačaja trudnoća asocira na traumu i tada svi latentni strahovi izlaze na površinu, a oni koje već imamo postaju zaoštreniji. Mnoge žene u toj situaciji optužuju sebe za gubitak ploda i za, svesnu ili nesvesnu, ambivalenciju prema ulozi majke. Međutim, svaka žena koja je imala nesreću da doživi spontani pobačaj treba da zna da je sasvim normalno biti ambivalentan prema događaju koji će joj zauvek promeniti život.
– Možete promeniti imuža, i posao, i zemlju, ali kad rodite, zauvek preuzimate brigu za drugo biće. U prirodi čoveka je da prema svim tako velikim i važnim životnim stvarima bude ambivalentan, a kada bi ambivalencija ubijala decu, na svetu ne bi bilo ljudi – dr Vida Rakić.
Dozvolite sebi da patite
Posle spontanog pobačaja normalno je da budete ljuti na ceo svet. Nakon nekog vremena ljutnju treba da zameni tuga, koja je zdravo osećanje i primerena je situaciji. Mnoge žene iz straha od tuge i slabosti, ali i iz nesposobnosti da prihvate gubitak, potiskuju teška osećanja i ne dozvoljavaju sebi da otpate za izgubljenim nerođenim detetom. Tada, po pravilu, sva neproživljena osećanja prelivaju na druge oblasti života što vodi ka depresiji, hipohondriji, psihosomatskim problemima… Najbolji način da izađete iz krize jeste psihoterapija, ali ako ne možete kod psihoterapeuta, potražite podršku prijatelja, porodice i partnera. Poboljšanje kvaliteta ličnih odnosa je pravi put da se prevaziđu problemi.
Pripremite se za strepnju
U ranoj trudnoći, kad odnos prema bebi još nije formiran, žena može brže da izađe iz krize zbog pobačaja, ali je to i dalje vrlo obeshrabrujuće iskustvo. Što je plod stariji, a kontakt s bebom razvijeniji, gubitak je strašniji, trauma veća, a pomoć stručnjaka potrebnija. Ali nešto i žena sama može da uradi za sebe.
– Dajte sebi vremena da se oporavite, tražite razgovor kad god vam treba, delite svoja osećanja s partnerom i unapred se spremite na veliku strepnju u novoj trudnoći. Možda je banalan primer, ali kad krenete na put od 30 sati autobusom, a znate šta vas čeka, lakše izdržite. Tako je i s ovim. Vaše iskutvo vam je ulilo strah u koti, ali prihvatite ga, pa ćete ga i istrpeti – objašnjava dr Rakić.
I lekari moraju da pomognu
Iskustvo naše čitateljke Marijane možda je drastična ilustracija odnosa koji vlada prema ženama u našem zdravstvu. Činjenica je, ipak, da nema dovoljno razumevanja za žene koje dožive pobačaj, da ih smeštaju u sobe zajedno s porodiljama pa gledaju kako majke doje decu. Ovaj tekst je i apel svim nadležnim instiucijama da promene nešto u odnosu prema ženama koje su preživele tako tešku traumu, da ih zaštite od daljih, nepotrebnih povreda i obezbede im bolju psihološku podršku. Nema svaka žena mogućnosti da ide na privatnu psihoterapiju, niti ima kapaciteta da sama sebi pomogne, ali smo sigurni da psihijatri koji rade u našim bolnicama mogu da edukuju medicinsko osoblje i da efikasnije rade na problemima ovih žena.
ISPOVEST:
Našoj redakciji obratila se Marijana Mitrović (32) iz Valjeva, koja je pre dve godine doživela prvi pobačaj. Dogodilo joj se to u poslednjoj nedelji trudnoće, tokom koje nije bilo nikakvih problema. Međutim, na pregledu uoči samog termina lekar je rekao da ne uočava srčanu radnju. Marijana je nekoliko dana nosila uginuli plod. Kada je rodila mrtvog sina koji je, kaže, izgledao upravo onako kako ga je zamišljala od prvog dana trudnoće, lekari su ga položili na krevet pored nje. Molila ih je da to ne rade, ali rekli su joj da nemaju nameru da ih razvlači po žutoj štampi i ipak joj pokazali njeno mrtvorođenče. Ispitivanja su pokazala da je Marijana zdrava i da može ponovo da ostane trudna, i to se dogodilo posle samo osam meseci. U devetoj nedelji iz nje je iscureo zametak novog života, ali i zametak svake nade da će postati majka.
– Osećala sam se izgubljeno, jadno, poniženo… Stalno gledam u decu. Mislim da neću uspeti da rodim. Najviše se plašim da će opet da mi kažu „nema srčane radnje”. Ne mogu normalno da živim. To me proganja. Sto dece da rodim, nikad neću preboleti svoje prvo dete. To nikad neće proći. Sad kad zamislim da sam trudna, ne znam da li bih izdržala da se svako jutro budim i da svaku noć ležem sa strahom da ću opet izgubiti bebu – priča Marijana.
Komentari (0)