Kada igra s drugom decom završi svađom ili tučom i suzama, dete obično poleti kod mame i tate da im se požali i potraži utehu i zaštitu. I većina roditelja zaista uteši dete. Malo će ih međutim, ukazati detetu da je pogrešilo time što je izazivalo svađu jer je obično neko drugi kriv. Čak štaviše, većina ih je sklona umešati se i isterivati pravdu. Ne samo da će izvideti ko je uvredio njihovo dete, nego su skloni izgrditi ili čak istući tuđe dete, pa čak i započeti svađu s njegovim roditeljima.
Ne ulazeći u prave motive ovakvih postupaka, ukazaćemo da su oni štetni iz više razloga. Dete u svom razvoju i tokom prilagođavanja društvu mora doživeti i prebroditi ovakve male sukobe. Ako ih reši samo, uz malu, ali pravilnu, pomoć roditelja (razumevanje za ono što dete oseća), ono će biti sve sposobnije da samostalno rešava buduće prepreke i sukobe.
Dečje patnje u igri su u nekom trenutku zaista velike, ali ne traju dugo i dete već sutradan nastavlja druženje i igru s istim društvom. Ako se roditelji umešaju, svađe se produžuju, deci obično biva zabranjeno da se dalje druže i igraju. To pogađa svako dete jer zabrana ostaje i kada je ono posve zaboravilo uzrok svađe.
Ispada da tako posle prvih dečjih sukoba roditelji prekidaju njihovo druženje, što je krajnje nepoželjno. Roditelji se ne bi trebali mešati u dečje svađe ili tuče, rešavajući ih u prilog svom detetu. Zbilja, tako im radite samo protivuslugu. Ostavite ih da sami reše sukob (ili ga zaborave) i nesporazume kroz igru. Dovoljno je da im pomognete malom utehom ili savetom, pokazujući mu da razumete njegove osećaje.
Komentari (0)