Jedanaest minuta – a nije Paolo Koeljo

Svrha ovog teksta nije da pokaže kako sam ja super tata ili bilo šta slično.
Daleko sam od super tate. Grešim, opsujem naglas, nekada nemam strpljenja, povisim ton… Ali jedanaest minuta! Ajde da taj vremenski interval prebacimo u neki poznatiji format. U toku je Evropsko prvenstvo u fudbalu, u grupnoj fazi takmičenja igrale su se tri utakmice dnevno. Ako bi tata jedino provedeno vreme sa svojom decom izabrao da to bude u poluvremenu to bi značilo 3×15 minuta. Matematika kaže da je to 45 minuta što je četiri puta više od statističkog proseka! Evo mene je sramota. Jedanaest minuta traje najčuveniji video materijal Severine od skoro Kojić, tada Vučković. Meni je to prekratko – ne mislim na dužinu video materijala…
 

Ako prihvatim podatak o minutaži kao činjenicu, nameće mi se sledeće pitanje: a gde je onda sve ostalo vreme?
 

Znam da današnji pojam radnog vremena ima izuzetno rastegljive performanse. Svestan sam da ima zanimanja koja na nekoliko dana čoveka dislociraju od kuće. Nekada su u pitanju nedelje i meseci. Uzimam u obzir i da je trka za zaradom nemilosrdna, ali ništa nije dovoljno opravdanje za jedanaest minuta. Jel se vreme potroši na kladionice, izlaske, bavljenje sportom…?
 

Meni je nekada potrebno više od jedanaest minuta samo da se izborim da Luku obučem za vrtić. Krene noga u pogrešnu nogavicu, pokušavamo sami majicu da obučemo pa su rukavi protiv nas, čarapice su priča za sebe…
 

Od svog oca sam dobio puno (naravno da ovde ne pričam o materijalnim stvarima) ali sam želeo više. Pokušavam, svakodnevno da Luka i Viktor imaju drugačiju rečenicu od moje napisane u prethodnom redu. Ništa mi ne garantuje da ću u tome uspeti, moje je da se potrudim.

 

Tek da ne ostane gorak ukus posle čitanja teksta, da se malo pohvalimo: pošto smo rešili da definitivno završimo bitku sa nošom i kako su vremenske prilike bile bliske Vijetnamskom podneblju, dobar deo vikenda smo proveli u stanu. Od animiranja, divljanja, prepiranja, igranja malo sam bio umoran i zatekao sam se na stolici kada mi je prišao Luka i rekao: „Pijem vode”. To bi značilo da zajedno odemo u kupatilo i u njegovu plastičnu čašu sipamo vode. Ipak, moja reakcije je bila: „Evo i tata je žedan sine, ajde ti meni donesi vode.”
 

Mali čovek je iz istih stopa krenuo, sipao čašu punu vode i krenuo da mi donosi. Puna čaša je bila razlog da sve to mama isprati detaljnim monitoringom. Do mene je stigla skoro puna čaša vode. Malo smo prosuli usput. Luka je nosio vrlo strpljivo i odgovorno, držeći je sa dve ruke. Tako mi je i dao čašu vode, sa dve ruke. Ej, nešto najlepše što sam u životu popio. Otišlo je na eks. Ja potpuno ustreptao i ushićen nakon ispijanja poljubim svog sina, a on uzme čašu i naljuti se jer sam ja sve popio, lepo mi je rekao da je i on žedan. Prvo je meni dao, a ja sluđen sam sve popio…
 

PS: u nedelju je bio „Dan očeva”, srećan svima koji ga slave