Moja šestogodišnjaćerkica (koju ću, puna ljubavi, nadalje oslovljavati sa ‘#1’) u poslednje je vreme svaki svoj zahtev započinjala rečenicom: ‘Znam da ćeš verovatno reći ne…’ Nisam sigurna zašto mi je trebalo toliko dugo da to napokon čujem, ali jedan dan, kad sam stajala u kuhinji, po hiljaditi put odbijajući njen zahtev da dobije žvakaću gumu, shvatila sam: ja svojim klincima prečesto govorim ‘ne’.
Ali, ja zapravo ne mislim da postoji nešto loše u tome da im s vremenom kažete ‘ne’. Zapravo, meni se to na neki način jako sviđa. Ta reč postavlja granice, a činjenica da im ja to govorim možda ih ohrabri da i sami u životu češće koriste tu reč. Takođe, to je jedan od jednostavnijih načina da odgovorite na njihova ponekad užasno naporna pitanja. Ipak, počelo je da mi se čini da me moja deca vide kao nekoga ko neprestano govori samo ‘ne’, kao nekoga ko stoji između njih i zabave (koju bi mogli da imaju).
Foto: Pexels.com
A onda je tu i ova činjenica: ja već 15 godina nastupam kao amaterska glumica u jednom gradskom pozorištu. Članica sam i jednog školskog, učiteljskog tima, a ono što prvo učimo svakog svog učenika jeste da govori: ‘Da’, što znači da ‘prihvataš sve što tvoj scenski partner govori i smatraš to istinitim.’ Slaganje je zapravo srž improvizovanog amaterskog pozorišta. Obožavam magiju koja se dogodi kad performeri jedno drugom govore ‘da’ kad su na sceni. Možda će ta reč imati isti efekat i s mojim ćerkicama… I tako sam osmislila ovaj eksperiment: nedelju dana ću govoriti ‘da’ na svaki njihov zahtev. Morala sam da postavim i neka pravila (za koja sam samo ja znala).
Pravila
Mogu reći ne – ako želim – na zahteve koje su već ‘iskoristile’ tri puta. (Ovo pravilo je ovde kako bih spasila sopstveni novčanik i kako bih ih sprečila da me nagovore da sedam večeri za redom jedemo u restoranu ili da one osam sati dnevno gledaju televiziju.)
Nema ludih putovanja na udaljena mesta.
Nema troškova većih od 20 dolara, a nedljni limit je 50 dolara.
Nema ničega što bi moglo povrediti nas ili nekog drugog.
Imam pravo da preispitujem svaki njihov ‘sumnjivi’ zahtev, ali trudiću se što više da govorim ‘da’.
Okej, sad sam spremna! Mogu ja to!
Dan prvi
Počela je moja ‘da’ nedelja, ali sam vrlo brzo shvatila da mi je navika govorenja reči ‘ne’ duboko urezana u mozak. To nije bila tek refleksna reakcija, to je bila zavisnost. Htela sam da kažem ‘ne’ svemu što sam videla. Pokupila sam dete #1 nakon letnjeg kampa, a ona me zamolila da sa drugaricom ode do obližnjeg kamiona sa sladoledima. Automatski sam krenula da izgovaram reč ‘ne’ bez da sam uopšte razmislila – jer, nije mi se baš sedelo na najvećem suncu dok moje dete liže sladoled i prlja se istim. Ali sam se onda setila svog eksperimenta i pristala. I zatim smo otišle po to zaleđeno čudo koje na dnu korneta ima nekakve gumene žvakaće gume.
Kasnije, dok smo išle da pokupimo njenu 4-godišnju sestru (#2) u njen kamp, #1 mi je slatko zahvalila što sam joj dopustila da kupi sladoled. Bila sam u isto vreme dirnuta njenom iskrenošću i lepim gestom, ali i užasnuta samom sobom: zašto im uopšte zabranjujem nešto toliko bezopasno kao što je kuglica sladoleda?
Mislim da su naslutile da se nešto čudno događa, jer su me, iste sekunde kad smo ušetale u kuću, pitale mogu li da gledaju televiziju. ‘Da’, rekla sam, i otišla do kuhinje da spremim večeru, bez da me na bilo koji način ometao zvuk crtaća koji je odjekivao u pozadini. A one su za to vreme bile u potpunom transu.
Ipak, ograničila sam im gledanje na dve epizode, a one su, bez pogovora, nakon druge epizode ugasile TV.
Možda će ovo biti super jednostavno?
Foto: la-croix.com
Dan drugi
Ujutro, dok smo se spremali da izađemo iz kuće, #1 me pitala možemo li da psu ostavimo činiju vode pored kreveta. Automatski sam rekla ne, bez da sam promislila, zato što me neće biti svega sat vremena, imamo klimu (koja je upaljena), a i već ionako kasnimo barem pet minuta. Ali, onda sam se setila svojih pravila, i moj je odgovor pretvoren u: ‘Da.’
Ne zaboravite da sam upravo rekla ‘ne’ slatkom i jednostavnom gestu koju bi potencijalno mogao da pomogne malenoj životinji. A ta mi je činjenica dala materijala da razmislim: ‘Jesam li ja zapravo grozna osoba? Ko sam ja da svojim klincima zabranjujem da pomažu bespomoćnoj životinji?’
Nakon škole, ponovno su me zamolile da dobiju sladoled i pogledaju koju emisiju na TV-u i još jednom sam sama sebi pokazala koliko je divno obavljati sve što moram da obavim dok one poput zombija u transu bulje u televizijski program.
Dan treći
Ćerkicu #1 sam odvezla u kamp, a zatim sam se s #2 vratila kući kako bismo pokupile psa i odvezle ga kod moje prijateljice. Dok smo bile kod nje, pitala me može li da dobije jednu bombonu iz tegle na stolu. Ponovno, to je nešto čemu obično odmah kažem ‘ne’, jer se bojim da bi mogla da se udavi ili prejede šećera… Ali, ovaj put sam joj dopustila da uzme jednu. Vozeći se prema kampu, malena me upitala može li da otvori prozor na autu, a to je nešto što inače takođe odbijam, s obzirom na to da je ovde svaki dan i u svako doba dana otprilike 40 stepeni, a topli letnji vazduh zadnja je stvar koja te može rashladiti. Ali popustila sam, dopustila joj da otvori prozor i čak sam, na njen zahtev, pustila Kidz Bop radio, pa smo tako slušale pesme Džastina Bibera.
Tog popodneva obema sam im dopustila da uzmu nekoliko bombona iz tegle kad smo se vratile po psa, a dok smo se vraćale kući, prošle smo pored jednog od onih kamiona sa sladoledom. Slobodno pogađajte šta smo radile nakon večere… Ja sam, inače, u to vreme odlučila da neću da konzumiram gluten, šećer, mlečne proizvode ni alkohol, pa sam ih zapravo samo gledala kako uživaju u svojim kornetima.
Foto: pexels.com
Dan četvrti
Sredina je nedelje, a mi smo upale u rutinu gledanja televizije i konzumiranja sladoleda. Svaki dan. To je očigledno jedino što moja deca žele da rade u životu, a ja sam u potpunom šoku kad se setim koliko sam im puta zabranila ono što vole…
Tog smo jutra otišle na dvorišnu rasprodaju ispred kuće naših prijatelja. Molile su me da im kupim neke njihove stare igračke, a ja sam pristala jer sam morala, iako su previše razmažene i već imaju previše igračaka. I tako sada živimo s jastučićem Kooky Cookie Shopkins i stonogom koja svetli i svira, tačnije – živimo s igračkama koje su namenjene bebama. A ja nemam bebu.
Takođe, te nedelje sam dobila i menstruaciju, i, baš poput žena u onim kliše reklamama, bila sam mrzovoljna, naduta i očajna. Zamolile su me da ih odvedem u obližnji park na igranje, a s obzirom da im nisam mogla reći ne, pristala sam, ali ih je u park vodio tata, dok sam se ja umorna srušila u krevet.
Pre spavanja, ćerkica #2 me zamolila da je odvedem na plažu. I tako…
Dan peti
Išli smo na plažu!
E sad, nije da me odbijaju odlasci na plažu – ipak živimo na moru i trebalo bi tamo da odlazimo češće nego što to inače činimo (sramota me je da priznam, ali to je obično tek dva puta godišnje…). Međutim, ovakve zahteve obično volim malo da odložim, tako da imamo dovoljno vremena da pripremim sve moguće grickalice, potrebnu opremu za plažu, odložim sve ostale zakazane obaveze i pronađem parkirno mesto usred leta. Ali, svaka moja želja da sve pomno isplaniram pala je u vodu i jednostavno smo otišle.
Na kraju je to bio jedan divan dan bez stresa, i odlično smo se zabavljale tražeći školjke i trčeći s talasima… Rekla sam ‘da’ i gradnji peščanog dvorca, pa sam tako otprilike 800 puta šetala gore-dole i nosila kante pune peska do našeg velebnog zdanja.
Te smo večeri svi spavali kao bebe.
Foto: pexels.com
Dan šesti
Ujutro, nakon što smo #1 ostavile u kamp, #2 me pitala možemo li uveče da odemo u restoran. Pristala sam, a zatim me zamolila da se malo igram s njom. Već smo kasnile u kamp, a ja sam još imala mnogo toga da obavim, ali – nisam smela da kažem ‘ne’. I tako smo sele na pod i igrale se s njenim figuricama dobrih deset minuta. Bilo je odlično, a glas u mojoj glavi je vikao – koliko sam samo ovakvih prilika propustila govoreći ‘ne’.
Kad sam popodne #1 pokupila iz kampa, tražila je sladoled (da, ponovno), a ja sam pristala pa smo nakon toga otišle na večeru u restoran. Večerala je i usput s užitkom srkala ogroman milkšejk, a #2 je smazala još jedan sladoled nakon što je pojela svoje makarone sa sirom. Bile su vrlo ljubazne i mirne tokom večere. Pomislila sam: možda ih udovoljavanjem njihovim jednostavnim zahtevima činim boljim osobama?
Tokom vožnje kući, #2 me zamolila može li da gleda TV pre spavanja, a nakon što sam pristala, zahvalila mi je što im ove nedelje dopuštam da toliko mnogo gledaju televiziju. Provalile su me!
Dan sedmi
Nakon što sam ih pokupila iz kampova, bilo mi je jasno da su trenutno u vrlo, vrlo nervoznom stanju. A ni ja nisam bila daleko – bila sam umorna, frustrirana i živčana – mnogo više nego inače. Pitale su me mogu li da gledaju televiziju (naravno). Nakon sedam dana, postala sam prava profesionalka u izgovaranju reči ‘da’, tako da, da, dopustila sam im da gledaju televiziju. Međutim, nastavile su da vrište tokom celog puta kući, pa sam odlučila da iskoristim svoje roditeljsko pravo i na kraju im ipak uskratila spomenuto gledanje televizije. Na samom početku eksperimenta sam pomislila da bi ih toliko mnogo gledanja televizije moglo pretvoriti u male debile, a sad sam po prvi put pomislila da sam možda bila u pravu…
Lekcije koje sam naučila
I samo tako, u trenutku, eksperiment se završio. Kad su me osmi dan pitale da li smeju da gledaju televiziju, rekla sam im ‘da’, ali sam im dopustila gledanje svega jedne epizode. Pomislila sam kako bih mogla da ih zbunim ako odmah počnem da govorim ‘ne’. Ali, onda je tu i ova činjenica: Zaista mi se sviđa to što mogu da skuvam večeru, počistim kuću i uradim sve ostalo što je potrebno dok su one u potpunosti mirne i tihe. Čini se da sam ipak nekako navikla na život prepun reči ‘da’…
U danima nakon završetka mog eksperimenta, primetila sam da mnogo više govorim ‘da’. Gledanje televizije ponovno je svedeno na minimum, ali ipak im dopustim da nešto tu i tamo pogledaju, obično nakon škole, jer – budimo realni – ponekad jednostavno volim da imam malo vremena samo za sebe (i malo mira). A što se tiče žvakaćih guma, lizalica, sladoleda i spuštenih prozora na autu za vreme najvećih vrućina? Da, zašto ne. Shvatila sam da je sve to puno manje zlo nego što sam nekad mislila. A moja deca mi ni u jednom trenutku mog eskeprimenta nisu tražila nešto ekstravagantno i apsurdno. Ispada da njihovi zahtevi uopšte nisu toliko ekstremni – one samo žele da žvaću žvakaću i slušaju Kidz Bop u autu umesto NPR-a. A osim slatkiša i televizije, njihovi ostali zahtevi pokazali su mi da žele da budu viđene, nezavisne, odgovorne ili da pomažu drugima. Govoreći ‘da’ pomogla sam im da odrastu, a sebi sam pomogla da se opustim i smirim i da se na neke nove načine povežem s njima. Da, naš je posao, kao roditelja, da postavljamo granice, govorimo ‘ne’ i budemo ‘strogi’. Ali govoreći ‘da’ svojoj deci, i gledajući ih kako uživaju u svojim malim, jednostavnim ispunjenim zahtevima, zaista sam uživala. Tako da, zaboravimo na trenutak sladoled i crtaće – jer, moram vam reći – ja definitivno kažem ‘da’ govorenju ‘da’.
Izvor: www.net.hr
Komentari (0)