Gle, ko to govori

 Nedelja popodne, prava opuštena atmosfera za razliku od dana ranije. U subotu je Luka testirao otkriće gravitacionih talasa, pa je nosom poljubio laminat. Uveče smo sa gostima gledali derbi italijanske lige, bolji je pobedio…

Završio se nedeljni ručak i sve je bilo skroz vikendaški: Viktor samo što nije zaspao, Ana je sišla da izbaci par tona pelena iz stana i da kupi neke sitnice, Luka se zaigrao sa kockicama, mene samo što san nije savladao. Sa radija je dopirao lagani zvuk pesme „It’s probably me”, Klepton i Sting, kakav savršen tandem…

Odjednom čujem poznat glas. Skroz poznat glas, ali sam potpuno zbunjen. Načuljim uši i izbezumim se:

Luka: „Što se ti non-stop dereš kad si gladan?!”, „Jel moguće da nisi u stanju par sekundi da se strpiš, jel vidiš da se mama polomi da ti odmah da da klopaš, ali sačekaj koji sekund…”
Viktor: „Nekada moram da je probudim pa mi ovako lakše, uostalom moraju da me čuju, a nije mi lako od tvog divljanja i bacanja kockica.” „I ja kada dobijem klopu, ja se istog sekunda utišam”.
L: „Pa znam, ali jel moraš da ih nerviraš?”
V: „Mora da se šališ, ja ih nerviram!?” „Pogledaj sebe čoveče, pa ja sam već skontao da treba da staneš kada smo u šetnji, a ti pobegneš i mama i tata te zovu!”
L: „Šta si ti skontao kada još nemaš pojma ni da hodaš. Ne umeš valjano ni da sediš.”
V: „A za lupanje po stolu i treskanje vratima, penjanje po nameštaju?” „Samo ti i onaj neki čika što je stalno ljut i čudno drži ruke kada priča umete tako tatu da iznervirate.”
L: „Ih, nemoj tako, a kada gleda fudbal? Ti se još nisi ni rodio, a ovi njegovi igrali polufinale Lige šampiona, pa ja se nikada nisam tako ponašao.”
V: „Videću ove godine…”
L: „Ej, odmah da ti kažem: nemoj da ti pada na pamet da govoriš mami ili tati da sam maznuo keks ili gde sam sakrio drvene bojice”. „Jel ti to jasno?”
V: „Neću ništa reći ako mi daš malo keksa i da se igram sa onim autom što ti je stric doneo.”
L: „BMW? Sa svetlima i na navijanje? Nema šanse, pazi kada nema šanse!”
V: „E onda kada ti sledeći put uđeš u moja kolica ima tako da se derem da nećeš moći da gledaš Mašu i Medveda”.
L: „To nisu tvoja kolica, nego su moja!”
V: „E nisu tvoja nego su moja, uostalom kada je tebe Mama poslednji put gurala u njima?”
L: „Slušaj mali, bolje da paziš šta pričaš inače bi mogao da izgubiš cuclu istog sekunda, nećeš je naći do male mature!”
V: „A da se ti i ja dogovorimo: ja neću ništa pričati Mami i Tati, a ti mi daš da se ponekada igram sa tvojim igračkama i daću ti deo mog soka. I pustiš me da skačem sa tobom i sa tatom kada puštate onu njegovu muziku”
L: „Ma samo skači, ja se to svakako glupiram zbog njega… Hm, mogli bi se dogovoriti uostalom trebaće neko da te brani kada kreneš u vrtić!”
V: „Jel misliš da ćemo ići zajedno?”
L: „Nemam pojma, koliko sam shvatio tata je nešto pisao na Bebcu, juri neke veze…”
V: „Ajde mi kažeš kako smiriš tatu kada ga onako iznerviraš, kada i sam vidiš da si preterao?”
L: „Lako: zagrlim ga i poljubim. Tada sve zaboravi i idemo iz početka. Tako isto i sa mamom.”
V: „Stvarno? Probaću kada porastem.” „Imam svašta od tebe da naučim i mislim da je bolje da se ti i ja ne svađamo, nego da smo zajedno.”
L: „Slažem se. Pomoćićeš mi da upoznam jednu tvoju vršnjakinju. Zove se Zoa”.
V: „Važi brate…”

U tom trenutku sa radija je krenula neka glasnija muzika i trgla me iz sna. Sav sam bio „polupan” i zbunjen. Luka mi je prišao i poljubio me. Ja sam ubeđen da mi je i namignuo. Taman se i Ana vratila iz prodavnice, pogledala me i pitala što sam tako zbunjen…