Priznaćete, nije lako biti najstariji u porodici. Koliko god da je lepo imati braću i sestre, kad ste prvi, uvek nekako imate obavezu više da menjate “mamu”. Dodele vam ulogu prvog pomoćnika, zamenika učiteljice, vaspitačice, bejbisiterke, tj. jednom rečju mame, bili spremni ili ne.
Kao da taj momenat rođenja znači automatsko “unapređenje”. Ako se bunite ili zabušavate, a u jednom momentu biste to najradije učinili, prebace vam da ste vi taj koji je zreliji i odgovorniji i da treba da budete primer, da popustite. A vi biste najradije opalili po nosu ono najmlađe, ujedno i najrazmaženije.
I možda bude i zabavno ponekad glumiti starijeg brata ili sestru, ali kad se dogodi “nepravda”, pitate se šta se to dogodilo da su vam prekinuli detinjstvo, oteli poziciju “princa porodice” i dodelili je nekom novom kmezavcu. Koji to, pritom, obilato koristi.
Naravno, braća i sestre najviše se vole, ali taj rivalitet može da bude i najveći, a odnosi koje tada uspostavite, obeležiće vas za narednih nekoliko decenija, minimum.
Psihijatar Alfred Adler, poznat po teoriji da je osnovna čovekova težnja volja za moći, bio je ubeđen da je vaše mesto u porodici i to koje ste dete po redu definitivno odredilo vašu sudbinu.I to ko ćete biti i kakvi ćete biti, i šta ćete postati.
Da li ćete biti neurotični i pomalo autoritarni, ako ste najstarije dete, kako to tvrdi Adler, razmaženi ili s manje empatije za druge, što je odlika mlađih. Jedino su tu “srednja” deca nekako profitirala, sa jakim temperamentom, nezavisna, i uspešna. Sad, da li je to Adler merio po sebi, tek njegova teorija izazivala je kontroverze, a tokom prošlog veka, neke od tih ideja su i diskreditovane.
.jpg)
Ipak, poslednjih godina, novo istraživanje o životinjskom svetu unelo je nova saznanja i o ljudima, i vratilo u modu pitanje redosleda rođenja.
Štaviše, nove tvrdnje kažu da to kad ste udahnuli vazduh i jeste li prvi poneli gene vaših roditelja, može da odredi čak i takve sitnice kao što su oblik tela ili inteligencija, koje bolesti nasleđujete i koliko ste otporni, do seksualne orijentacije. A nema nikakve veze sa horoskopom, već sa onim što teče vašim venama.
Ako se vratimo u davno prošlo vreme, kada je prvenac značilo naslediti i materijalno bogatstvo, za najstarije dete u porodici, posebno ako je bilo dečak, često je značilo da će biti favorizovano, imati veću slobodu u izboru karijere i imati veću podršku.
Čak i nekoliko vekova kasnije, u nekim kulturama biti prvenac ima dublje značenje, veću odgovornost i veće privilegije posebno ako nasleđujete porodični posao, ali generalno gledano, takav rodovski način života prilično je iskorenjen i rigidna podela izbledela je kao na suncu.
Ipak, naučnici tvrde da je podela između bioloških i faktora sredine ključna da bismo razumeli zbog čega to koje mesto u porodici zauzimate može da vam odredi život, hteli vi to ili ne.
Studija Hansa Gravseta i njegovih kolega na Nacionalnom institutu za zaštitu zdravlja u Oslu na preko 600.000 ljudi otkrila nam je da su starija deca ta koja postaju robusnija jer, posle svog maženja, po rođenju sledećeg deteta, dobijaju sasvim drugačiju ulogu u porodici.
“Ako ste prvo dete, prvih nekoliko godina ste sami, imate svu pažnju roditelja. Tada možete da razvijete mnogo snažnju i stabilniju ličnost i da razvijete podnošljivost za strene situacije kasnije u životu”, kaže Gravset i dodaje da i pored toga, ta deca imaju veću šansu da počine samoubistvo, posebno ako su ženskog pola, ne objašnjavajući šta ih to čini suicidalnijima u odnosu na mlađe.
Psiholog Ketrin Salmon sa Univerziteta Kalifornija, istraživajući kakve se veze stvaraju unutar porodice, otkrila je da prvo i poslednje dete, bez obzira na mogući rivalitet, ostvaruju najbliži odnos sa roditeljima, dok ono rođeno “između”, stvara čvršće veze izvan porodice. Oni postaju “specijalisti za sklapanje fantastičnih prijateljstava” zahvaljujući tome što imaju najmanju pažnju roditelja.
Iako neki od efekata “redosleda rođenja” nisu pitanje života i smrti, istraživači se slažu u jednom: definitivno utiču na naše ponašanje.
Ako ste prvi, skloniji ste liderstvu i ostvarenju potencijala, i definitivno treba da se bavite politikom. Mlađi su veći revolucionari, buntovnici, skloni promenama. Frenk Salovej i Ričard Cvajgenhaft sa Berkli Univerziteta otkrili su da su mlađi skloniji rizičnijem ponašanju i bavljenju opasnim sportovima, pa čak i da običan sport učine opasnim.
Tako, ako bi stariji igrao profesionalni bejzbol, koji je opasan više ako ste publika a ne učesnik pa završite sa čvorugom na glavi, mlađi imaju deset odsto više šansi da rizikuje povredu kako bi osvojio bazu, i tri puta više da bude uspešniji.
Starija deca su sklona prekomernom gojenju, manje otporna na bolesti kao što su visok pritisak, srčane bolesti, šlog i šećer.
Da ne bude da su najstarija deca pokupila sve najgore, Norvežani su zaključili da imate razlog da se hvalite ako ste prvo dete u porodici, jer ste sasvim provereno, viši za najmanje 2,5 cm, i pre svega pametniji od ostale braće. Interesantno je da je Peter Kristensen sa Univerziteta u Oslu došao do podatka da, ukoliko najstariji brat -nedajbože- umre, onda se onom mlađem poveća koeficijent inteligencije, što znači da na to koliko ste pametni ipak više utiče socijalizacija, a ne čisti geni.
Profesor psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Aleksandar Dimitrijević tvrdio je da nesporno različiti vaspitni postupci mogu da vode razlikama u brojnim psihološkim karakteristikama dece, a da svojstva stečena u detinjstvu imaju dalekosežne posledice na razvoj.
“Nesporno je da su mnogi roditelji svesni da ne vaspitavaju svako dete na isti način. To je verovatno sasvim prirodno, pošto se mogu promeniti različite životne okolnosti, uzrast roditelja, pol deteta, ali i roditelji mogu steći neke veštine koje nisu imali pri vaspitavanju prvog deteta. Takođe, deca po pravilu burno reaguju na rođenje mlađe braće i sestara (i te reakcije, uzgred budi rečeno, ne treba sputavati i kažnjavati, već ih treba razumeti i deci pomoći da ih prevaziđu).
Posebno mesto koje su imali treba sada podeliti s nekim, a to je ozbijan izazov. Mlađa deca, pak, često ‘traže prostor’ koji starija nisu već zauzela, pa razvijaju sposobnosti i veštine kojima stariji nisu ovladali. Razlike su, otud, često upadljive. Da li su, međutim, te razlike tako jasne i podložne generalizacijama ostaće, pretpostavljam, tema još mnogih naučnih istraživanja”, govorio je profesor Dimtrijević.
Jelena Milašin, profesorka Humane genetike na Stomatološkomfakultetu Univerziteta u Beogradu i predsednica Sekcije za medicinsku genetiku Društva genetičara Srbije, kaže da nije lako egzaktno odrediti procenat udela genetičkih, odnosno sredinskih faktora, u razvoju kompleksnih osobina, ali da on svakako postoji.
“Karakter i ponašanje deteta (i odraslih osoba), spadaju u grupu kompleksnih svojstava koja su pod kontrolom većeg broja gena čije su uzajamne interakcije, kao i interakcije sa sredinskim faktorima, brojne i raznovrsne. Proporciju genetičkih u odnosu na sredinske faktore koji determinišu neko svojstvo nije lako kvantifikovati, kao što nije lako ni sa preciznošću predvideti kako će se te osobine prenositi iz generacije u generaciju. Genetika ima značajan udeo u određivanju karaktera i ponašanja individue, kao i mnogih drugih osobina (IQ, visina, težina…) ili pak u pojavi oboljenja (dijabetes, maligniteti, kardiovaskularna oboljenja, …) ali se ni uticaj sredine ne sme potceniti”.
Profesorka kaže da su jedan od relativno često korišćenih pristupa u izučavanju uticaja genetike na razlike u karakteristikama između ljudi, studije jednojajčanih blizanaca koji su rano u životu razdvojeni i potom odgajani u različitim starateljskim porodicama.
“Iako ima dosta kontradiktornih podataka, ipak većina studija ukazuje na to da je uticaj genetike značajniji od uticaja sredine na razvoj npr. inteligencije (udeo genetike je oko 80 odsto), zatim na pojavu agresivnosti (oko 60 odsto), autizma (oko 70 odsto), itd. Zna se i da su empatija, altruizam i druge prosocijalne osobine pod jasnim uticajem genetike, ali ne postoje za sve njih egzaktni podaci”.
Ipak, koju ćete kombinaciju gena imati, određuje slučajnost.
“Šta će ko od nas da nasledi od svojih roditelja i šta će da prenese svojoj deci, velika je lutrija! Beskonačne su kombinacije gena koje se stvaraju u našim polnim ćelijama, i tu nema nikakve pravilnosti u nasleđivanju već samo ‘sreće’. Dakle i prvo i drugo i treće… Dete dobijaju i ‘dobre’ i ‘loše’ gene (sa nepredvidivom verovatnoćom) a ti geni će svoj uticaj na razvoj deteta svakako vršiti u sadejstvu sa sredinom, odnosno porodicom. Od deteta do deteta se razlikuju i geni i sredina. Prvo dete raste samo uz roditelje i u centru je njihove pažnje, drugo dete raste uz roditelje i jednog konkurenta/saveznika itd. što bitno menja uslove odrastanja. Mada priznajem da mi je kao majci tri deteta uvek bilo zanimljivo da se bavim njihovim uporednim psihologijama i ponašanjem i da se iščuđavam njihovim različitostima koje se ne uklapaju u pomenutu statistiku”.
Komentari (0)